Friday, January 5, 2018

Монстранца (Артур Махен)


И онда се зби, током освећења на миси, баш када је свештеник подигао Хостију, да је на њу пао зрак црвенији од било које руже, и она се тварно изменила у обличје и лик Младенца испружених руку, као да је прикован на Дрво - Старa витешка романса

За сада је све лепо напредовало. Ноћ је била густа и црна и облачна, и немачка војска је дошла три четвртине или више до свог циља без да их је ико приметио. Није било никаквог отпора са стране енглеског борбеног реда; и стварно, Енглезе је са њихове стране преокупирала јака ватра минобацача. Ово и јесте био немачки план; и није могао боље да се одвија. Нико није ни помислио да с лева има икакве опасности; и тако су се Пруси, пузећи на својим стомацима преко изрованог поља, приближавали све више и више шуми. Пошто стигну тамо моћи ће да се одморе удобно и безбедно током остатка ноћи; по зори ће изрешетати преостале Енглезе - после тога би уследио још један од оних покрета које људи који стварно разумеју војничка питања називају ,,прегруписање у нашим редовима.''

Канонада је пригушивала звук који су људи правили док су ишли потрбушке преко ливаде, било да је паљба припадала Енглезима или Немцима. Са енглеске централне и десне стране све је било итекако ужурбано; велики топови су одјекивали и грмели и режали, митраљези су правили паклену буку; бљесци и сјајне чауре су све осветљавали као Кристална палата док је још постојала, тако су све то коментарисали војници. Све ово је било увелико испланирано са противничке стране. Немачка сила је била предивно организована. Људи који су пузели све ближе и ближе шуми су носили поприличан број машинки у деловима на својим плећима; други су носили мале вреће препуне песка; неки су носили велике вреће које су биле празне. Када досегну шуму песак из мањих врећа ће се пресути у веће вреће; саставили би машинке, поставили би их на редут од врећа пуних песка, и онда, како је мајор Von und Zu самозаодовољно опазио, ,,енглеске свиње ће брзо одлетети у паклени огањ."

Мајор је био толико задовољан тиме како се ствари одвијају да је дозволио себи тих и грлени смех; за десет минута успех је  загарантован. Он је благо окренуо главу да прошапта упозорење у вези врећа пуних песка своме нареднику-мајору, Карлу Хајнцу, који је пузао одмах иза њега. У том тренутку, Карл Хајнц је поскочио у ваздух уз урлик који је одјекнуо кроз ноћ и надјачао сву грумљавину артиљерије. Он је узвикнуо ужасним гласом: "Слава Господња!'' Потом се бацио напред, претурио, мртав. Они су рекли да је његово лице, када је устао и крикнуо, било као да га је провукао кроз пламен.

Ти ,,они" су били један или двојица од оних који су се вратили до немачких редова. Већина Пруса је остала у изрованом пољу. Крик Карла Хајнца је следио крв у жилама енглеских војника, али је такође и упропоастио мајорове планове. Њега и његове људе, ухваћене неспремне, споре и са тешким баластом који су носили, су изрешетали у парампарчад. Једва се и туце вратило. Остатак њихове чете су сахранили Енглези. По обичају, страдалнике су претресли пре него што су их сахранили, и код њих су нашли неке упечатљиве бојне справе, али ништа толико упечатљиво као дневник Карла Хајнца.

Писао је у њега већ неко време. Започео је са уносима о хлебу и кобасицама и уобичајеним догађајма у рововима; ту и тамо је Карл писао о старом деди, и великој керамичкој лули, о четинарима и печеној гуски. Онда писац почиње да се жали на здравље. Тако:

17. април. Неколико дана ми смета шум у глави. Надам се да нећу оглувети, као мој покојни стриц Кристофер.

20. април. Шум у глави се погоршава. Звук одзвања. Омета ме. Двапут нисам чуо мајора и добио сам укор.

22. април. Толико ми је лоше у глави да сам отишао да видим лекара. Oн спомиње некакав тинитус, дао ми је некакву справу за инхалацију која би, по њему, требала да допре до средњег ува.

25. април. Справа је бескорисна. Шум је сада као одјек великог црквеног звона. Подсећа ме на звоно цркве Св. Ламберта тог ужасног дана прошлог августа.

26. април. Могу да се закунем да чујем управо звоно Св. Ламберта све време. Звонило је док је литија излазила из цркве.

Његов рукопис, испрва уредан, од ове тачке постаје неједнак преко целе стране. Уноси показују да је постао убеђњен да чује звон цркве Св. Ламберта, иако (као што је он знао боље од већине) да нема ни звона ни цркве Св. Ламберта од лета 1914. Заправо, више нема ни села - цело место је сада огромна депонија.

Несрећног Карла Хајнца су мориле и друге бриге:

2. мај. Бојим се да обољевам. Данас ме је Јозеф Клајст, који седи до мене у шанцу, питао зашто стално цимам главу надесно. Рекао сам му да умукне; али значи да су приметили. Стално ми се чини да видим нешто бело одмах изван мог видног поља здесна.

3. мај. Белина је сада више него јасна. Испред мене. Цео дан данас је полако пролазила испред мене. Питао сам Јозефа Клајста да ли је изван шанца видео новински папир како лети. Он ме је погледао озбиљно - он је обичан глупак - и рекао: ,,Нема никаквих новина.''

4. мај. Делује као бела одора. Данас сам у шанцу осетио јак мирис тамјана. Нико други га није осетио. Засигурно је у питању бела одора, и мислим да могу да видим стопала, полако пролази испред мене баш сада док пишем.

Нема разлога да овде износимо остале делове из дневника Карла Хајнца. Ако би га сажели, делује да је он полако почео да пати од чулних халуцинација. Прво су дошле звучне халуцинације, звук звона, које је доктор назвао тинитусом. Потом је уследила бела флека која је израсла у одору, па на крају и мирис тамјана. На крају је живео у два света. Видео је свој шанац, и све изнад њега, и енглеске редове; он је разговарао са својим саборцима и поштовао наређења, иако отежано; али је такође слушао дубоки одјек звона Св. Ламберта, и видео како му се прииближава бела литија мале деце коју предводи дечак који је махао кадионицом. Постоји један упечатљиви запис: ,,Али, у августу та деца нису носила љиљане. Сада држе љиљане у шакама. Зашто носе љиљане?'' 

Занимљиво је обратити пажњу на прелазак преко границе. После 2. маја се не помињу у дневнику телесне бољке, уз два упечатљива иззетка. До и укључујући тог дана наредник зна да пати од халуцинација; после тога он прихвата халуцинације као стварност. Човек који не може да види што и он нити да чује што и он се проглашава глупаком. Тако он пише: ,,Питам ко пева Ave Maria Stella. Taj тупан Фридрих Шумахер диже свој шлем и дрско одговара да нико не пева јер је за сада певање строго забрањено."

Пар дана пре те ужасне ноћи, пред тим болесним очима се појављује и последња фигура. 

Стари свештеник се сада појављује у златној одори док два дечака држе руб спољне мантије са обе стране. Изгледа као и када је умро, сем што када је ушао у цркву Светог Ламберта није било сјаја око његове главе. Али, ово је само привид и противно разуму, јер нико нема сјај око своје главе. Морам да узмем неки лек.

Уочите да Карл Хајнц потпуно прихвата појаву свештеника мученика цркве Светог Ламберта као стварну, иако верује да нимб мора да буде привид; на тај начин се поново враћа на физички узрок свог стања.

Свештеник држи увис обе руке, како пише у дневнику, ,,као да држи нешто у њима. Али предмет заклања некакав облак или нека измаглица, шта год да је. Моја стара тетка Кети је доста патила због очију у старости."

...

И они који тако желе могу лако да погоде шта је Карл Хајнц видео када се измаглица повукла пред монстранцом у свештениковим рукама. Онда је крикнуо и издахнуо.


Friday, August 11, 2017

Кључаоница



Стигла је до старе куће у Господара Вучића. Са собом је понела оно мало ствари које су јој биле нужне за посао и друштвени живот; сваки дан ће ићи мало до стана да донесе још ствари док се потпуно не санира штета од поплаве. На капији је постојао интерфон; једно дугме је било означено са Петровић; остала четири места су била празна.

Позвонила је на интерфон; нико се није јавио, али је после пар секунди чула зујање капије. Прошла је кроз лепо уређену баштицу и дошла до улазног хола. У ходнику је чекала старија жена седе, подигнуте косе, огрнута кућном хаљином. Носила је патофне.

,,Госпођа Петровић?''
,,Да, да, ја сам... Ви мора да сте Милица.''
,,Јесте, ја сам.''

Руковала се са њом.

,,Где су Вам остале ствари?''
,,Остале су у старом стану.  Одлучила сам и да га окречим када је већ тамо испао пичвајз, па ћу једно по једно да доносим овде.''
,,А лепо, лепо... Сами сте?''

Дакле, госпођа Петровић је тај тип. Само је питање времена када ће да је пита је ли планира децу, а онда да је пропитује зашто не. Штета. Деловала је као фина, стара Београђанка.

,,Да.''
,,Па добро. Видећете, ово је леп тих крај. Моја породица је добила назад ову кућу реституцијом, а знате каква су времена, не бих изнајмљивала тек тако, али мора да се човек сналази како зна и уме-''
,,Јесте. Ја сам горе на другом спрату?''
,,Да. Оба стана на првом спрату су заузета, могу ту да Вас преместим када се један од њих испразни...''
,,Дакле, сама сам горе?''

Госпођа Петровић ју је погледала неким чудним погледом, као неко ко се за тренутак заборавио. Тек тада је Милица приметила да јој је једно око другачије боје од другог; десно око јој је било светло плаво, друго тамно смеђе. Петровићка је полако, асиметрично трепнула.

,,Да. Сами сте горе.''
,,Извините, тек сам сада приметила да имате различиту боју очију...''

Асиметрични трептај. Осмехнула се Милици.

,,Да... Доста њих ни не примети, или неће да питају. Десно око ми је стаклено. Намерно сам изабрала ово плаво, мени су некако плаве очи лепше од смеђих. Смеђе су ми некако обичне, а плаве су онако баш лепе, господске, знате шта мислим?''
,,Наравно'' рече Милица гледајући госпођу Петровић својим светло плавим очима.
,,Елем... Да Вас не задржавам. Ево вам кључ од стана. Нисам напорна станодавка, немојте само да правите гласне журке и све ће бити у реду. Уколико Вам нешто треба, ту сам, само гласније покуцајте ако гледам серију од 8, а најбоље је да ми не куцате између 8 и 9 сем ако није нешто хитно.''

Захвалила се станодавки и узела кључ; заузврат јој је дала депозит у висини од две месечне кирије (600 евра). Упутила се ка свом новом, привременом гнезду. Салонац је био поприлично велик, изузетно високих таваница. Милица је слутила да Петровићка нeма представу за колико заиста може да изда такав стан; али ето ње сада ту. 

Увече се спремила за излазак - у 8 мора да се нађе са другарицама у некој новој винарији. Обукла је вечерњу хаљину, нашминкала се, ставила парфем, узела тешницу, позвала такси, закључала стан-

,,Не, ти сада слушај!''

Глас је допирао из стана преко пута њеног. Припадао је мушкарцу, сигурно не младиђу али не нужно старцу. Уследила је станка; човек се евидентно свађао са неким преко мобилног.

,,Боли ме уво, мораш да донесеш робу!''

Милица је кренула ка степеништу, али ју је следећа реченица заинтригирала.

,,Шта полиција? Откад тебе заболе за полицију!?''

Био је петак увече; такси треба да буде тек за који минут. Остала је при врху степеништа.

,,Човече, све је испланирано. Не можеш тек тако да испалиш!''
...
,,Е, а о тој твојој курви има свашта да кажем! ... Ама слушај ме-''
...
,,Да.''
...
,,Да.''
...
,,А не, не, не, брато мој, твој је посао био да провериш.''
...
,,Једи говна!''
...
,,Слушај- слушај ме! Оставићу новац на столу. Пази да стан буде празан када будем долазио. Онда ћу ти пустити поруку да га покупиш.''

Уследила је дужа пауза.

,,Какве везе има које су новчанице?! Битно је да има десет хиљада!''

Милица је хтела још да слуша, али није хтела да изгуби такси. На првом спрату је једва могла да чује гласове свог бучног комшије, а у приземљу већ није било шансе да се ишта чује од гласне серије и још гласнијих реклама које њу брујале из стана госпође Петровић. Такси је на срећу и даље био ту. Са другарицама је Милица поделила најнужније информације око селидбе - шта је и колико поплављено, колико ће да се кречи, ко је молер, колико наплаћује, је ли је на препоруку. Коначно је успела да начне тему која ју је највише окупирала: мистериозни комшија. Нису имале много материјала за теоретисање: већа количина новца, сукоб са сарадником, курва, тајанствени план. Пословни неспоразум? Можда. Криминал? Врло вероватно. Нерешени породични односи? Могуће. Колико год да су причале те вечери, мало по мало би се вратиле на Милициног комшију.

Кући је дошла око 1 увече; није много попила, али је осетила како јој се лице зајапурило од Тамјанике. На приземљу је владала тишина, као и на првом спрату. То није био случај са другим.

Господе, је ли могуће да овај и даље прича?

,,Оставио сам новац у жбуњу.''
...
,,Неће пасти, гледао сам прогнозу, шта мислиш, да сам дебил?''

Како се приближавла свом стану, Милица је у том тренутку приметила једну необичност на улазним вратима другог стана. На свом стану, Милица је имала стандардну патент браву; други стан је, пак, имао старинску браву, и то поприлично велику. Стан је био осветљен изузетно јаком светлошћу; да је у ходнику светло било угашено, Милица је била убеђена да би сама та кључаоница бацала сноп светла у тмини. Кренула је ка свом стану.

,,Јеси јој рекао шта ће јој бити са малом ако не пристане?''

Милица се овде већ укопала. Господе, па ово није неки прости криминал, ово је већ нешто сасвим монструозно. Окренула се ка кључаоници... Не... Не сме... Нема тринаест година...

... и тако је полако, врло полако, кренула преко итисона ка кључаоници. Око јој је засузило колико је светлело одатле; чудак је вероватно попалио неколико оних штедљивих сијалица које бацају мртвачку белу светлост. Милица их је мрзела; од њих је све личило на чекаоницу или (уколико би трептале) на мртвачницу или лудницу.

Око јој се привикло на јаку светлост; за разлику од њеног стана, овде се директно улазило у спаваћу собу. Видела је кревет, а иза кревета један ћошак. Кримос је стајао у том ћошку, скоро као неваљало дете. На себи је носио сиво одело и имао је кратку смеђу косу. Милица је само толико могла да види.

,,Ишао сам јој до школе. Од понедељка јој креће подневна настава. Тада би било најбоље-''
...
,,Не, слушај, слушај. Тада је најбоље. После преподневне наставе мора кући на ручак, а поподне мама може да јој помисли да се задржала са другарицама, разумеш?''
...
,,Брата, јеси ли пратио?''

Уследила је дужа тишина, после које је комшија безмало кренуо да урла; Милица је скоро скочила уназад од врата.

,,Пуши курац, говно једно! Не не, гледај ти Ђоковића, сутра ћу ја да одем. Не, не, ти си тотално неспособан, ти ћеш сада да припремиш све за обред, а ја ћу сутра и прекосутра да видим како се клинац креће.''

Мајко моја. Ово нису тек неки трговци белим робљем, ово је нека сатанистичка секта!

Глас је утихнуо. Човек је ћутао сигурно два минута. Јесу ли прекинули везу или комшија слуша свог саученика? Направила је корак уназад, па још један. Шта да ради? Да окрене полицију? Да обавести Петровићку? 

Не, рекли су да ће сутра још да прате тог малог, и прекосутра. Сутра ће да обавести полицију. Можда може на послу да пита неког како најбоље да поступи? Просто се није осећала паметно, мозак је био препун утисака од ужасног прислушкивања и ошамућен вином. Ходајући уназад, брзо је ушла у свој стан, пазећи до што мање звечка кључевима. И даље се ништа није чуло из стана, али оно бело светло је и даље сијало као рефлектор.

Легла је. Једна од последњих помисли која јој је прошла кроз главу пре него што је легла је како се човек није померао, чак ни када је деловало да је завршио разговор-

Аларм ју је пробудио у 6 ујутру. За дивно чудо, није била мамурна, мада јесте била довољно пијана да легне у вечерњој хаљини и без да опере зубе. Тек док је прала зубе ужасна сећања од јуче увече су јој допрла до мозга... криминалац, секта, киднаповања. Морала је брзо да дела. Увек је мрзела комшије који знају за злостављања у комшилуку, а онда се крсте левом и десном када неко изгуби живот. ,,Био је фин човек, поздрављао се у ходнику, заклао породицу, садио цвеће.''

Одмах је покуцала на стан од станодавке у приземљу. Одговора није било. Срање. Ништа, попричаће са Петровићком увече када дође.

Мрзела је радне суботе. Највише их је мрзела зато што радна субота није остављала место да се човек обрадује том дану пред недељу, том дану одмора после кога не следи радни дан. Цео дан је била расејана. Питала се да ли да одмах контактира власти. Хидра неодлучности је била много јача него што је мислила - за свако ,,сада'' је било два ,,касније.''

Одлучили су да брзинску кафу после посла прогласе вечерњим изласком, тако да је кући већ била у 9. Опет је покуцала код Петровићке, али ње ни тада није било ту. Сигурно се смуцала по комшилуку и бескрајно кафенисала.

Милица је кренула горе. На првом спрату се управо одвијала оно што би Петровићка окарактерисала као ,,гласна журка,'' али са обзиром да ње није било у близини, нека се проведу деца. Она је ионако радила као скот и било јој је драго што макар неко не мора још да изгара на послу.

Лепе мисли су јој ишчилеле чим се попела у мрак другог спрата; мркли мрак кога је пресецао бели сноп светлости. Одмах је помислила како је манијак ту и да-

,,Мораћемо да одложимо обред за три дана. Дошло је до грешке у прорачуну.''

Испрва се укопала у месту; сад, сад је време, иди доле, покуцај некоме на првом спрату!

Наравно, кренула је ка кључаоници, као мољац према свећи.

,,На Новом ћемо. Или на Бежанијском.''
...
,,Пиши: тестера, чекић, маљ.''

Стигла је до кључаонице. Кренула је полако да спушта главу ка њој.

,,Креда, тамјан, кип.''

Милица није дисала. Погледала је кроз рупу - соба је и даље била болесно, снежно бела. Сусед је и даље стајао у истом ћошку, само сада директно окренут леђима вратима.

,,Канап, вата, нож.''

Хладан зној је облио Милицу. Човек је био тачно окренут леђима кључаоници. Обе руке су му биле уз тело. Ниједна није држала мобилни телефон. Он је гласно урлао у зид.

Опет је устукнула. Више се ни не трудећи да буде тиха, брзо је откључала свој стан, улетела унутра, закључала се и гурнула креденац на врата. 

Браво Милице, сви знају да је креденац најбоља одбрана од секташа и серијских убица. Мора да га спречи, окренуће полицију-

Хидра сумње јој се одмах материјализовала у глави. Имала је Петровићкино лице и Милицин глас - хајде, зови полицију, па се после натежи са бабом што си јој отерала станара, па када ти дигне станарину на 600 евра... Еее... И шта ћеш да кажеш полицији? ,,Упомоћ, упомоћ, човек у свом стану виче на зид?'' ,,Па наравно,'' креће хидра адвокат, ,,то је кривично дело викања на зид!'' Видела је себе, стару, луду старицу којој се привиђају чудаци, старицу која дави комшилук својом паранојом, старицу која потказује станаре главној баби, видела је себе као то биће које никада није хтела да постане. Са таквим и сличним мучним мислима се повукла у кревет, опет не позвавши никог.

Спавала је до девет ујутро. Овај пут јој није требало толико пуно да се присети ужасне приче из оближњег стана. Направила је себи нес. Није била способна ово сама да реши. Лако је планирати стресну ситацију када си изван ње, али када си у самом њеном средишту, више ниси уопште способна да сама одлучујеш. Послала је најбољој другарици и њеном мужу поруку да мора хитно да се види са њима. Спремила се и изашла.

,,Стигла је још једна испорука. Све су ужасно уплашене, али опет недовољно. Ни не знају шта их чека.''

И ту, усред бела дана, Милица је чула свог комшију како наставља своју грозоморну причу. Иако је био дан, светло је било упаљено у њеоговом стану - тако вештачку белину може само човек да створи. Милица је се трудила да не гледа у правцу стана, хтела је просто да протрчи... али Ева и Пандора у њој су надвладале Хипатију и Девору.

,,Из свих њих можемо да извучемо укупно само четврт литре.''

Поново је погледала - и тада је, уз извесну дозу ужаса, схватила да је соба потпуно иста - иста белина, исто намештени кревет. Све је било исто, сем, као и претходни пут, станара; овај пут је био скоро леђима окренут ћошку, и Милица је једва моглу да му назре силуету лица... као и огромну, црвену мрљу на предњем делу одела.

Закаснила је.

Њено оклевање је некога коштало живота.

Успела је да не крикне. Потрчала је низ степенице. Кренула је да удара у врата стана у приземљу. Старица је скоро одмах отворила.

,,Еј, еј, је ли ти знаш неки ред!?'
,,Рекли ста да поред мене нема никог!''
,,Ни нема.''

Милица се помало прибрала. Поново је погледала старицу да открије макар један знак да је ова не завитлава.

,,Слушајте, тамо горе у стану до мог је неки манијак у соби! Морамо да окренемо полицију!''

Петровићка ју је мирно саслушала, а онда отворила фијоку у сточићу који је стајао поред врата. Из њега је извукла повелики, старински кључ. 

,,Е, саш'да видиш да горе нема никог.''

Изненађујуће спретно за особу у тим годинама, Петровићка је кренула уз степенице.

,,Јесте ли ви нормални!? Преклаће вас!''

Старица је само одмахнула руком. 

Милица је кренула да излети из зграде, али се сетила комшијног крвавог одела. Једном је већ неко страдао јер је била неодлучна; други пут то неће дозволити. Одмах је кренула уз степенице, успут окрећући полицију.

Дођавола! Број полиције више није 92! Није могла да се сети који је нови - већ је кренула да манично шаље поруку другарици да позове полицију када је дошла до другог спрата. Госпођа Петровић је већ окретала кључ у брави и отварала врата. Милица је вриснула и полетела за њом-

Стан је био мрачан и поприлично прашњав. Госпођа Петровић је упалила светло - слабо, јарко жуто светло, потпуно неналик ономе које је виђала Милица, је осветлило спаваћу собу. 

Соба је била поптуно празна - једини комад намештаја у њој је био брачни кревет, исти онај кревет који је Милица видела кроз кључаоницу. У чошку, изван видног поља кључаонице, су се налазила врата која су била чврсто затворена катанцима. На постељини се налазио пар маказа, старих, рђавих, са скореном крвљу.

,,Али... али... како је могао да изађе!? Погледајте! Лудак је оставио маказе!''
,,Докле си стигла?''
,,... извините?''
,,Када си га слушала... докле си стигла, који дан?''

Милици је требао који моменат да схвати шта је Петровићка пита... а онда, да поверује да ли је пита баш то.

,,Како мислите-?''
,,Често чују људи њега. Неки га не чују. Неки се одселе после првог дана, неки после другог... Докле си стигла?''
,,Спомињали су нешто о вађењу неких течности...''

Милица се освестила.

,,Ви сте знали! Све време сте знали! Знали сте да се овде нешто дешава! И онда сте још и мени издали стан, знајући да се то дешава!''
,,Не дешава се увек! И не остану сви до краја!''
,,Краја! Каквог краја, луда жено! Шта се деси на крају!?''
,,На крају... на крају...''

Госпођа Петровић се снуждила. Асиметрично је трепнула.

Милица је пратила њен поглед до крвавих маказа. Погледала је у Петровићку. Па у маказе опет. Схватила је.

Почела је да вришти и вришти. Када је завршила са вриштањем, чула је како се на спрату ниже отварају врата и табањање корака уз степенице. Милица је поново успела да проговори.

,,Што ми нисте рекли...? Зашто ме нисте упозорили...?''

Госпођа Петровић је затворила очи. Из њеног преосталог, здравог, поштеђеног ока је потекла једна суза.


Monday, August 7, 2017

II


Душан се вратио у кућу, докрајчио још мало уштипака који су остали од доручка и потом се бацио на игрице на телефону. Схватио је да та кућа више није та кућа из његовог детињства; деца са којом се играо као клинац су већ поодрасла. Контакт се изгубио; целодневне игре су се претвориле у брзи поздрав када би се мимоишао са некима од њих на путу до продавнице.

Иако би кући био на компјутеру до касно увече, овај пут се наканио да легне пре поноћи. Као и сваки пут када би био лишен рачунара, трудио се да нормализује сан и да се претвори у ранораниоца. То се махом сводило на то да легне раније, устане касно и поново се врати у своје старе навике чим би се вратио кући.

Устао је око десет, као што је и мислио - аларм није ни чуо. За секунд му се учинило да је осетио мирис прженица; и то прженица какве је правила тетка Слава. Она је имала неки свој рецепт кога се његова мајка ужасавала. У јаје је додавала доста млека и путера. Можда не баш здраво, али Душан се ипак за делић секунде понадао да ће га те прженице и дочекати доле. Авај, у питању је било пуко сећање, јер чим се мало разбудио, схватио је да кућа просто мирише на старо, мемљиво дрво. 

Сишао је у кухињу, надајући се да је мама нешто спремила. Ње није било ту; или је отишла у набавку или се комирала као и он. Изашао је мало напоље да се протегне и можда уради који згиб на шипки за веш; али како је изашао напоље, видео је неку фигуру како стоји при гробу тетка Славе.

У питању је био монах, висок и мршав. На глави је носио оне монашке капе са велом и, колико је Душан могао да примети са улаза у кућу, имао је изузетно дугу, седу браду чији је крај држао у својој левој руци. Душану је био окренут леђима.

,,Извините?''

Монах се није осврнуо. И даље је гледао као гробу благо погнуте главе.

,,Извините, јесте ли ви познавали Славу?''

Реација је поново изостала. Душан је кренуо у правцу монаха. Таман је хтео да га пипне по рамену и да му још једном привуче пажњу...

Зачуо се изузетно јак, туп ударац. Од његове јачине Душан је осетио како му је тло на тренутак подрхтало под ногама.

Извор звука је сигурно потицао из самог гроба.

Душан се скаменио у месту. Је ли је могуће да су је сахранили живу?

Немогуће... Била је тако хладна док је лежала у кући. 

Монах је и даље стајао пред Душаном, и даље благо погнуте главе. Још један јак ударац. Старац уопште није реаговао на кошмар који се дешавао пред њим.

Дуле га је зграбио за раме; да ли да продрма старца, да ли да нађе сапатника у овом лудилу, да ли да провери да ли сања, ни сам није знао. Опет ударац, јачи од претходна два. Старац је полако окренуо лице ка њему, и за један секунд, испод монашке капе, Душан је видео очи своје тетка Славе.

Душан је скочио као опаљен, и прекрила га је тама. Удахнуо је хладан ваздух. Осетио се потпуно дезоријентисан, и практично је кренуо да се рве са монашком одором. Тек му је после пар секунди дошло у главу да се пробудио, и да се практично бори са танким фротиром којим је био покривен. Почео је гласно да дише и да ћебетом брише зној са себе. Имао је кошмар, најобичнији кошмар. Кренуо је да премотава филм; да ли је могуће да је сањао нешто толико уврнуто, толико надземаљски чудно? Умирио је себе. Није ништа необично да снови буду много чуднији од било чега што човек може да смисли на јави. Чуо је шкрипу дрвета у ходнику. Опет се укочио као раније, а онда се присилио да се опусти. Каква сам ја јебена кукавица, помислио је. Сада ће од сваке шкрипе да помисли да је нешто што се шуња по мраку, од ударца сваког инсекта о окно ће помислити да нешто покушава да уђе у кућу.

Опет се чула шкрипа испред његове собе.

Не, сада нема грешке. Кућа је имала стари паркет; било је безмало немогуће да се по кући ико шуња. Знао је тај звук - неко је ишао ка његовој соби.

,,Мама?'' 

Није било одговора. Само још једна шкрипа, сада још ближе.

,,Кево, јеси то ти!?''

Глас му је био можда мало гласнији него што је хтео. Опет није било одговора. Тамо је неко, и сада ће да оде...

Не. Још једна шкрипа, и сада је тај спори ход дошао тик испред његових врата. Пљачкаши, помисли Душан. Вероватно су мислили да је кућа празна. Али који пљачкаш не бежи из куће када чује глас? За име Бога, он је можда наоружан, а та дебилчина и даље мисли да га уз шкрипу паркета и довикивање из Душанове собе нико није чуо.

Опет шкрипа. Овај пут у Душановој соби.

Без да су се врата отворила.

Душан у животу никада није био уплашен као у том тренутку. Као дете гледао је хорор филмове који су били непримерени за његов узраст. Дете и тада, макар и не заспало целу ноћ, има ту малу утеху да је у питању, ипак, само филм.

А сада, нешто је ходало према њему... и то нешто је било ту, у његовој соби, у мраку, али опет невидљиво и при благој светлости месечине.

Опет шкрипа - тај неко, ко се тешко гегао до Душана, је сада био тик поред његовог кревета.

Нема другог. Удри ил' умри. 

Душан је практично искочио из кревета са намером да нападне невидљивог странца. Обе песнице су полетеле ка празном простору где је пре две секунде чуо шкрипу. Цело тело му је пролетело кроз ваздух и пало по дрвеном шкрипутавом паркету. Одмах се машио прекидача за светло - соба је била потпуно празна. Зграбио је ћебе које је заједно са њим полетело у офанзиву, и неколико пута махнуо са њим кроз просторију - био је толико одузет од страха да би му било исто да тканина ништа не докачи или да оцрта обрис нечег невидљивог. 

Није било ничега. 

Зграбивши поново ћебе, Душан је излетео у ходник и упалио светло. Тада је схватио да нема храбрости ни да сиђе низ степенице ни да се попне уз њих. Са сваке стране је претила опасност и-

Осетио је како га неко дрма за раме.

,,Дуле? Дуле!?''

То је била његова мајка.

,,Шта радиш ту у ходнику?''

Погледао је око себе. Стварно се налазио у ходнику, благо осветљеном јутарњим светлом које је допирало из његове собе. За секунд се потпуно збунио откуд он ту; онда се сетио кошмара, а затим и кошмара који је следио за првим. Да ли је могуће да је сањао да му се неко шуња ка соби? 


,,Ма... имао сам кошмар неки безвезни...''

,,Па када играш оне глупе игрице и гледаш хорор филмове. Тако ти и треба.''
,,Ниси ме чула како сам дошао довде?''
,,Ма где, спавала као клада. То је овај чист ваздух, спавала сном праведника. Ајде покупи се, па да једемо. Треба да идеш до манастира.''
,,Што до манастира?''
,,Да однесеш паре оном калуђеру пре него што одемо.''
,,Па однеси ти!''
,,Ма немој, ја да кувам и перем и рибам, још и попу паре да носим! Ајде, ионако би само џабалебарио.''

Oдмах је хтео да се успротиви - наравно да јесте био џабалебарош, те му се није ишло до манастира, а онда се сетио оних ужасних корака од јуче. Без даљенг препирања се сложио да оде.


Ново Сјеново је био манастир у непосредној близини Славине куће. Душана су од малих ногу фасцинирале његове зидине и куле које су су иза њих вириле. Са тетком је пар пута ишао до манастира када је био мали; унутрашњости манастира се скоро уопште није сећао. Мало је боље погледао зграде - доста њих је било или обновљено или новосаграђено. На манастирској капији је прочитао обавештење: службе тад и тад, искључите мобилни, улазите пристојно обучени, бла бла. Одмах са десне стране од улаза је приметио манастирску продавницу.

У продавници се налазио само један млађи калуђер; иако је једва имао тридесет година, имао је изузетно густу црну браду; на себи је имао наочаре без рама. Душана је само за секунд одмерио погледом па се вратио својој књизи.

,,Извините?''
,,Да?''
,,Овај... да ли имате овде нешто... за заштиту?''

Монах је спустио књигу, мало се више удубио у столицу и полако се окренуо ка њему.

,,Какву заштиту?''

Јао не. То је тај тон. Онај тон који користе млади када их маторци питају нешто везано за компјутере. Онај тон који вам у најмању руку даје до знања да сте необавештени, а неретко и глупи.

,,Пааа... оно, против злих духова и то.''

Млади монах се само нагнуо на пулт пред собом и наслонио главу на руке.

,,А јел? А баш тебе су нашли зли духови да вијају?''
,,Ма не... него... Небитно. Овај, је ли је ту отац Вонифатије?''
,,Ја сам отац Вонифатије.''

Ето, баш срећа да сам одмах на њега налетео. Мада колико монаха и има овде, уопште?

,,Овај... моја тетка Слава је оставила у свом тестаменту да вам ово донесем.''

Млађани калуђер је одмах баталио своје препотентно држање.

,,Јеси јој ти род?''
,,Да. Ја сам јој сестрић.''
,,Прими моје саучешће. Добро сам ти познавао тетку, доста често је долазила овде у манастир. Сваки дан је помињемо овде на литургији.''
,,Аха, хвала.''

Душан је претпоставио да је то нешто лепо од стране монаха.

,,Овај, тетка је рекла да вам ово дам.''

Пружио је калуђеру коверту. Монах ју је пажљиво отворио - Душан је јасно видео новчаницу од сто евра. Тетка је стварно полудела... али не колико и монах, маму му јебем. Како је видео новчаницу у коверти, Вонифатију се преко лица јасно оцрталo разочарење. Душан се једва суздржао да га не пита је ли је очекивао више.

,,Твојој тетки смо читали молитве овде за здравље.''
,,Да, знам, рекла ми мама.''
,,Е сад, озбиљно. Шта си рекао за заштиту?''
,,Па... Имам кошмаре откако је тетка умрла... И оно, поштујем ја Цркву, нисам атеиста, само бих ако имате нешто овде... за то...''
,,Заправо... имам.''

Монах је отворио једну од фиока које су му биле при руци. Пошто је мало роварио по њој, нашао је свежањ пластифицираних иконица. Извукао је једну и дао ју је Душану. На иконици је стајао натпис на српском: Свети Вићентије Сјеновички. 

,,А ко је он?''
,,Никада ниси чуо за нашег Светог Вићентија?''
,,Не... Слабо знам свеце.''
,,Он је живео у 16. веку. Велики светац, велики. Je ли знаш да су и Турци долазили на гроб да му се помоле?''
,,Као Светом Сави?''
,,Јесте, баш као Светом Сави. Мало се зна о њему за живота сем да је био травар. Пошто се упокојио више пута се јављао, и забележена су многа, многа чудеса.''
,,Аха... А је ли би могли да ми очитате неку молитву код моштију?''
,,Имаш икону. Довољно ти је. А осим тога, мошти му нису овде, него у Старом Сјеновишту.''
,,Старо Сјеновиште? Мислим... Ценим да има Старо када има и Ново, али никада нисам чуо за њега.''
,,Наравно да ниси. Слично као што су Турци спалили мошти Светог Саве, тако су и тада из одмазде уништили тај стари манастир. Монаси су се разбежали по шумама, и тек век касније је саграђен нови манастир у непосредној близини старог. Наравно, то је била црква брвнара, није тада смело да се гради ништа што би Турцима привукло пажњу... На несрећу, на месту старог манастира је већ никла шума, тако да су монаси кренули да се подвизавају овде, на чистини. Сви надгробни споменици су такође били уништени, тако да се тачна локација моштију Св. Вићентија не зна.''
,,Али зна се отприлике?''

Отац Вонифатије се насмешио.

,,Наравно. Ниси знао да ти је теткина кућа саграђена на месту уништеног манастира?''

Душана су прошли жмарци. Инстиктивно је стегао прсте око иконице Св. Вићентија.

,,Не брини се. Немате ви ништа са тим, а Бог се сигурно већ постарао за починитеље.''
,,Па... хвала Вам на причи.''

Душан се руквао са од себе нешто старијим монахом. Таман је био на вратима када је овај проговорио.

,,Извини... једно питање. Овај... тетка је обећала један заветни дар манастиру. Глупо ми је да спомињем, али... ето...''
,,У тестаменту је рекла да само вама донесем ове паре и да попу после опела исто тако платимо.''
,,Аха... Је ли можда споменула огрлицу своју?''

Одмах је наставио видевши Душанов забезекнут поглед.

,,Та огрлица је припадала Светом Винћентију... Не знам да ли знаш, али један од бивших игумана манастира је дао његову огрлицу твојим прецима као аманет да се на монашком гробљу не изгради џамија. То је једина ствар која нам је остала од свеца.''
,,Сахрањена је са њом...''

Сада је калуђер био забезекнут.

,,Та огрлица је непроцењива! Је ли... хм, је ли би можда ваша породица размотрила ексхумацију?'' 
,,Стварно сумњам... и мислим да је глупо што нам то уопште и предлажете, ако сте већ хтели огрлицу, требали сте о томе да тетком да попричате, не сада да јој роварите по гробу.''
,,Праштај брате, ја то само због манастира... Иди с Богом.''

I
II
III
VI

Friday, August 4, 2017

I


Умрла је тета Слава.

Тако је гласила порука коју је Душан примио од своје мајке. Одбио јој је пар позива јер је био усред састанка. Мајка се потом одлучила да му саопшти вести поруком.


То је сасвим у реду. Тетка Слава је била онај тип рођаке који је некако увек ту: видиш је у врх главе једном годишње, не радујеш се што јој идеш у посету, ниси нешто посебно тужан што се враћаш кући, некада ти да неку шећерну таблу, некада ти да до 20 евра да имаш за чоколаду, некада твоја мајка да 50 и више евра да има за своје лечење. Када коначно умре, криво ти је што је нема, али не носиш црнину. Није била мила бака са села, али није ни била оштроконђа за коју људи чекају да се коначно настане на гробљу.


Душан је највише волео да иде код тетка Славе због њене простране куће. У типичном балканском маниру, кућа се градила неплански. Слава је желела да има што већу кућу за своју поприлично малобројну породицу. Није схватала да људи баш и не хитају да живе у Великом Сјеновишту. Било како било, мали Дуле је волео да трчи кроз ходнике куће, уз и низ степенице, да се сакрива у подруму, да трчи кроз пространо имање или да истражује шуму која је практично грлила цео плац. Сада када је умрла, Душан је схватио да га је тетка Слава увек помало плашила, мада ако бисте га питали зашто, не би знао шта да вам одговори.


Рак је тетка Слави полако гасио живот. Од дијагнозе се она некако тихо предала току болести. Уредно је ишла на хемотерапију, али колико је Душан могао да чује од своје мајке, она је одмах кренула да планира пут на онај свет. Била је стара, удовица већ десет година, са једном ћерком, двадесет година старијом од њега. Ћерка је живела у САД и помагала своју мајку; али на Душанову мајку је пао терет организовања сахране.


Сахрана је прошла тихо и брзо. Десетак комшија, жена која ју је чувала, Душанова мајка и он. Жена је највише нарицала, комшије би помало прокоментарисале ,,колико се намучила'' и томе слично. Није била сахрањена на гробљу, него управо у дворишту своје куће. Попа тај аранжман није претерано одушевио, што је неколико пута гласно ставио до знања његовој мајци; мајка је њему, подједнако гласно, ставила до знања да има да се поштује последња жена покојнице.


Дан после сахране су требали да добро прочешљају кућу. Славина ћерка им је рекла где је мама крила породични накит и девизе, и колико - желела је да Душанова мајка то узме код себе јер се прибојавала да неко не обије празну кућу. Душан је нашао своју мајку ујутру у кухињи, како прави уштипке. Уштипке није јео годинама. Разговор се водио махом око успомена везаних понајвише за кућу и детињство, тек посредно у вези са Славом. У једном тренутку потегло се питање породичног накита.


,,Е кево, а шта је било са оном огрлицом коју је увек носила?''

,,Она са љубичастим каменом?''
,,Да, та!''
,,Сахрањена је са њом.''
,,Молим? Јесте нормални, онакав комад накита!''
,,Тако је писало у тестаменту. А о тестаменту тек да ти не причам каквих све тамо лудорија има.''
,,Каквих?''
,,Па прво та сахрана у дворишту. Некако ми не прија да имамо гроб одмах поред куће. Ало! Надаље, да у једном тренутку ископамо чика Николу и да га сахранимо поред ње. Онда гомилу верских глупости, да буде жито, поп, па колико да дамо попу из коверте коју је оставила, да се обавезно сахрани са огрлицом и прстеном-''
,,И прстен!''
,,Да, и прстен, па онда и да частимо неког монаха из манастира... Ма, тако људи када оболе од таквих ствари, траже наду свугде, па и у религији, ти знаш да ја те ствари поштујем, али она га мало претера...''

Душан је знао на шта је мислила. Прептоследњи пут када је био, у ходнику га је дочекала велика славска икона Св. Стефана, све са упаљеним кандилом. Тетка Слава никада није славила славу, али је то кандило уредно горело до сахране; одржавала га је кућепазитељка. Угасило се тог јутра када је Душан сишао да једе.


,,Откуд тебе сада да интересује тај накит?''

,,Па оно... Греота да се сахрани са њом, лепа ствар, у гробу јој не треба, али за тебе на пример...''
,,Ма дај. Старудија. Јесу лепи комади, али не могу да замислим ниједну модерну жену која би то носила. И није да баш скапавамо од глади, не бих због тога лупала контру тестаменту.''
,,Их, па то се данас ради само тако.'' Пуцнуо је прстима.
,,Ма добро, да, али ипак смо ми даљи род. А осим тога, нећу да крадем од мртвих. Ако хоће свој прстен и остало, ја са тиме ништа немам, а ако Јелена хоће тај накит... Па ево јој лопате.''

Овакав црни хумор је био атипичан за Душанову мајку, али је капирао да ју је нервирало што она мора да се бакће са сахраном поред силних обавеза. Доручковали су, а онда су кренули да раде најлеши део својих задужења: преметачину куће. Јелена јесте рекла Душановој мајци да виде да негде не остану неке новчанице, али је она то тумачила крајње широко шта то подразумева. Јесте, може она да отвори фијоку и одатле да склони новац - али ко зна где је стара, болесна жена још можда скембала какав штек за не дај Боже? На њој и на њеном сину је света дужност да се нека лакома рука не послужи тим у зноју стеченим новцем док је кућа сама и небрањена.


Душан је одлучио да крене од подрума; од како је знао за себе, тај подрум је био влажан и вечито је мемлио, понајвише на труло дрво за потпалу. То је њему био мирис који би га одмах вратио у детињство. Знао је да ту врло вероватно неће ништа наћи - ко крије новац у просторији коју је најлакше обити, и где ће влага уништити папир за пар недеља? Ушао је у мрачну просторију и притиснуо прекидач. И опет. И опет. Светло је цркло. Кроз мали прозор и отворена врата је допирало таман довољно светла да може да види док је сунце још на небу, тако да је кренуо брзо да прегледа фијоке на радном столу.

Прошло је пар сати откако су почели сређивање. Душан је отишао да са мајком подели своје утиске, и обоје су потврдили да је Слава, како јој се смрт приближавала, кренула све више и више да се окреће религији, и то патолошки. Свака соба, од подрума до тавана, са изузетком купатила, је била препуна верских џиџабиџа којима воле да се ките новокомпоновани верници: уља, кандила, кадионице, тамјан, брикети, пластифициране и каширане иконе, крстићи, целе и догореле свеће, молитвеници, Нови Завети... Све те ствари су махом биле похрањене у фијоци или комоди у свакој просторији. Свеце Душан махом није препознавао - океј, овај што коље алу је Свети Ђорђе, овај је Свети Сава, али ту је било и гомила других којима није била посвећена никаква слава те су спадали изван домашаја Душановог оскудног религијског образовања. Ако се изузме чињеница да су све те ствари биле некако набацане и несређене, све су биле махом нове - књиге су и даље имале беле ободе, свеће на себи нису накупиле прашине итд.

,,Па не, она је начисто полудела. Вера јој попила мозак.''
,,Па шта да радимо са свим тим?''
,,Ма зафрљачићемо. Шта ће нам који ђаво, видиш да ни њој није ништа помогло.''
,,А 'ајде прво да питамо Јелену, можда њој то треба...''
,,Не, не, само јој још то фали, знање да јој је мама пошандрцала пре него што је умрла. Скупи све у неку велику кесу и баци.''
,,А не знам, мама, некако ми труло да те верске ствари бацамо у ђубре.''
,,Па остави поред контејнера, нека Цигани однесу, воле они те ствари. Их, да ја тако чувам све ствари које ми не требају, па не бих имала метар слободног простора у стану.''

И тако је Душан све скупио у један велики стари цегер. Једино су се сложили да не бацају велику икону у ходнику. То је ипак било уметничко дело, и ако Јелена хоће да се замлаћује са продајом или ако одлучи да је задржи... па, то је некако на њој. Душанова мајка је врло темељно очистила кућу. Нису нашли нешто новца - махом згужване новчанице које су остајале после сваке набавке. 

Душан је сишао низ пут до контејнера. Носио је две кесе - ,,верско ђубре'' и ,,свакодневно ђубре.'' Верско ђубре је оставио уредно поред контејнера. Кренуо је назад, и на брзака се осврнуо ка кеси; осетио је неку тугу, какву људи често осећају када бацају нешто ново, неупотребљено или што су дуго поседовали. Наставио је назад ка кући, и како је прошао кроз капију, осетио је како га подилази нека блага језа која је прошла брзо колико је и дошла.

I
III
VI