Тетка Славина тајна

I

II

III

IV

Остале приче

Сапутник

,,Mаши, Мајо, маши!''

Опет су стаjали испред аутобуса и махали.  То јој је невиђено ишло на живце. Родитељи су јој увек то радили; стали би поред аутобуса и не би се макли са места док аутобус не би кренуо. Она би их са времена на време погледала, махнула, и тако унедоглед док аутобус не напусти станицу. Тако је било и овог пута, погледала би да ли је спаковала кекс, махнула, проверила да ли је пуњач ту, махнула, погледала колико има батерије на телефону, махнула...

,,Извини, може само мало...?''

У пролазу је стајао младић; ставила је торбицу на празно место. Надала се да ће пут до Београда да проведе имајући оба седишта само за себе, али овог пута није имала среће са превозничким руским рулетом. Па добро, онај пут је била сама са другарицом у купеу када је ишла у Будимпешту, нека сада мало истрпи и овог до Београда.

Додуше и није лоше прошла. На брзака га је одмерила док је узела торбицу и рекла: ,,Извини!'' Да је великодушна, рекла би да је сладак; да је искрена, рекла би да је неупечатљив, а да је злонамерна, рекла би да је неупечатљив, али онако брзо, да нагласи колико је момка патолошки тешко запамтити. Имао је око 30 година, носио је тамно плаву кошуљу и био је отприлке њене висине. Коса му је била кратка, црна, брада три дана необријана, и носио је црне наочаре са дебелим рамом - као што уосталом и сви сада носе.

Узела је торбицу себи у крило. Поново је кренула да ровари по њој; изгледа да је изгубила картицу своје банке. Док је гледала по преградама новчаника, момак до ње се удобно сместио и прекстио руке. На брзака се окренула ка њему, насмешила. Узвратио је осмех и наставио да гледа испред себе.

Поново је махнула напоље, и коначно, чула је како се мотор пали. Махнула је поново родитељима, који су јој одушевљено узвратили поздрав. Као по команди, на  звук мотора, чула је око себе шушкање најлона и фолије; људи су кренули да отварају сендвиче. Не Мајо, не буди прасица, ти ћеш да отвориш свој(е) када стигнете у Ужице, не раније.

Ма може мало кекса, шта сад. Отворила је Јафу и понудила дечка до себе. Он се само насмешио, одмахнуо главом и наставио да гледа у правцу возача.

До Ужица им је требало пола сата, рачунала је. Силазак низ планину је леп, па ће онда да поједе сендвич, до Чачка ће да слуша музику, од Чачка ће да чита, а ако јој припадне мука, опет ће да слуша музику. Волела је тако у глави да дели путовање и да планира шта ће да ради од тачке А до тачке Б. Ставила је слушалице у уши, укључила shuffle, прескочила пар првих насумично одабраних песама па се изгубила у ливадама и шумарцима Златибора.

У једном тренутку је осетила нешто - као да је неко посматра. Тај осећај се није одједном појавио, али када га је постала свесна, схватила је да је он некако полако растао, део по део, и да га је приметила тек када више није могла да га приписује радошћу због повратка кући или због поновног виђања друштва, или пак неизвесности због многобројних обавеза које јој је двонедељени одмор гомилао иза леђа.

Благо се промешкољила. Ово је било необично - обично се тај осећај посматрања буди када си сам. Откуд сад? Наравно да је неко гледа - у најмању руку путник иза ње. Момак поред. Возач баци поглед на ретровизор. Људи у кафанама поред пута. Покоји пешак и покоји бициклиста. Наравно да је неко посматра. Да је у великој, пространој кући на планини, сама, ноћу, па и да схвати тај страх, али сад...?

Протегла се у седишту (покрет који би, засигурно, имао више смисла да је у аутобусу седела барем сат времена), и то искористила да баци поглед око себе. Наравно, свако се својски трудио да не гледа ни у кога другог, уз изузетак људи који су путовали заједно. Политикини Забавници, смартфонови, МP3 плејери, није мањкало људској домишљатости на пољу скретања пажње са ближњег свог. Момак до ње се окренуо ка њој, насмешио и наставио да гледа пут пред собом.

Маја је затим почела да у одајама свог ума тражи узрок своје тренутне узнемирености. То се, наравно, сводило на просто питање: ,,шта си јела пред пут'' уз пропратни коментар ,,и зашто то ниси смела да једеш.'' Кренула је листа. Боровнице? Ма кркала си их сваки дан претходне две недеље, где баш сада да нађу да су ипак биле прскане. Прженице? Можда. Кока-кола? Ма где, кокишка ти смирује стомак, не изазива анксиозност. На крају, одлучила је да је у питању сигурно бруфен који је попила због главобоље.

Узнемиреност је расла, и док су се приближавали Ужицу, у глави јој се појавио онај мали зли глас који вам вечито лупа контру. Па колико си бруфена до сада попила, па ништа? Можда се лоше искомбиновао са пићем. После три сата? 'Оће то мало. То непријатно осећање није посустајало, и наједном јој је синуло, јасно као дан, да је једини извор тог погледа њен сапутник. Не зна како је дошла до тог закључка, али постало јој је јасно слично човеку кога пробуди сунчана светлост - копрца се у сну док га немилосрдно сунце пече по лицу, а онда се просто пробуди. Исто тако, Маја је схватила да је момак до ње посматра. Како и зашто је то схватила није знала, али није ни било битно. Надражај је био ту. 

Надајући се да ће то деловати некако спонтано (ипак су у аутобусу, људи се врпоље), окренула се ка њему. Он је и даље гледао напред. Благо се окренуо ка њој, па опет испред себе. Момак није листао никакав часопис, није чукао у телефон, ништа није грицкао. Целокупну пажњу му је заокупирао пут пред њим; нешто што се, додуше, није могло рећи за возача аутобуса, који је причао са сувозачем - онда када није био на мобилном. Добро, вози човек на аутопилоту, и ја бих вероватно тако да исти пут гледам пет пута недељно.

Опет се ускопрцала, и таман је хтела да на телефону нађе неку јачу мелодију да јој скрене мисли, стигли су у Ужице. Брже него што је намеравала, она устаде; дечко поред само помери ноге у страну да може да изађе. Кренула је напред, сачекала да возач отвори врата и практично истрчала напоље. Возач је за њом довикнуо да ће се ту задржати у врх главе 5 минута; такође је чула неку дужебрижну путницу која је нешто за себе прокоментарисала колико је страшно колико пушачи не могу да се суздрже.

Наравно, са собом је повела још пар људи који су само чекали да их неко повуче; ти стварно нису могли да се суздрже и одмах су припалили цигарету. Погледала је на  телефон, имала је поруку од родитеља (,,Pisi gde ste!''), брзо на њу одговорила (,,Uziceee:*'') a онда стала иза једног од стубаца станице да посматра човека који је седео до ње. 

Он је и даље седео тамо, гледајући напред. Маја се питала да ли тај човек уопште трепће, или дише, али чик пробај да то приметиш а да му се не унесеш у фацу. Одједном је схватила да момак може сваког трена да се окрене; брзо је узела телефон у руку и кренула да на месту измишља једносмерни телефонски разговор (,,Еее, у Ужицу сам... да... да... око четири...'') да макар не буде толико очито да буљи.

Мере предострожности су биле излишне. Момак је и даље гледао испред себе.

Возач је повикао да аутобус креће; пушачи су невољно бацили допола догореле цигарете, возач мрмљао себи у браду како се овако не може, да ће бити пауза у Чачку итд. Маја је ушла, и скоро наглас опсовала што ни она није попушила коју. Кренула је ка свом месту, одмах до сабласног сапутника. Он је опет само померио ноге, насмешио јој се. Села је и поново пустила музику.

Скоро истог трена, онај ужасни осећај се вратио, још јачи. Сада јој се низ врат и леђа сливао хладан зној. Клима у аутобусу је уредно радила, тако да јој је сада већ било поприлично хладно. Погледала је око себе, покушавајући да нађе неку утеху у људима око себе, у мајци са клинцем испред, у пару укосо од себе.

Схватила је да је свака особа која се налази у аутобусу на неки начин појачавала њен осећај да је посматрана. Ово није било нешто што се осећа у усамљености, ово је постајало горе што је више људи око вас. Сваки појединац ту је био само још једно лице које би је сматрало за лудачу ако покуша са њима подели свој страх.

Е јеси кретен, Мајо. Што није окренула Доротеју? Пазећи да момак до ње не види шта пише, откуцала је брзо шта има (Poludecu,ovaj lik pored mene je neki cudak,sve vreme me posmatra), али је врло брзо добила поприлично разочаравајућ одговор: Message not sent. Kренула је да кликће на Retry, порука просто није хтела да се пошаље. 

Момак поред ње је и даље уредно гледао преда се, ћутећи. Тако је он деловао свима осталима, али Маја је знала, просто је знала, да његово присуство ту њу просто бари, да је скида, слој по слој, као љуспице на луку. То није био мушки поглед, начин на који би момак гледао лепушкасу цурицу, лагано обучену због врућине - не, осећала је она, тај поглед је био зао, исконски зао, и он је њу излагао том погледу управо што је знао да то њу унеспокојава, да јој изазива нелагоду, и да се та нелагода полако, али сасвим сигурна, претвара у ужас.

Он је знао да она зна да га гледа. Знала је да она не мора да зна за његов прожимајући поглед, али тако не би могао да је смрзава свој демонским очима.

To je то! Ако не обраћа пажњу на њега, он нема никакве власти над њом! Као особа која се пење уз канап, она не сме да гледа надоле да не би осетила вртоглавицу. Уколико се потруди да не мисли на свог сапутника, он неће моћи над њом да врши свој мрачни утицај.

Управо су ушли у Севојно. Тада је Маја постала свесна још једног елемента своје неприлике који ју је практично онеспособио у њеној замисли да на дечка не мисли. Није га била свесна до сада, али и као и код погледа, схватила је да је он одувек био ту, али је тек сада одлучио да јој се открије у свој својој страви.

Дечко поред ње се кезио.

Наравно, то није био пријатан осмех. То није био љубазан смешак дечка који је седео поред ње када је устајала из свог седишта и враћала се у њега. То је био зли, пакосни, до понора пакла малициозни кез Дечка Који Је Седео Поред Ње, оне ствари коју је само она могла да види, не, оне ствари коју је само она могла да осети. Поглед њеног сапутника је можда и могла да тумачи као хладан, аналитички, прожимајући, ванземаљски; али осмех није остављао много места за таква тумачења. Био је сатански, лични, исупњен циничном мржњом.

Ухватила се за последњу сламку коју је њен усплахирени ум понудио - лек! Паничиш од лека! Можда му је прошао рок трајања, и ко икада чита упутства на лековима, не мешаш са алкохолом, мешаш са другим лековима ако ти кажу, и то је то. Лудиш од кварног лека!

Не, опет се успротивио онај њен други гласић, онај који се вечито противи рацију приликом сусрета са нечим суштински ирационалним. Како је твој ум уопште способан да смисли нешто овако ужасно? Ово није убица из америчке серије, није зликовац из Дизнијевог цртаћа. 

Скоро је могла да види тај осмех, те оштре зубе поређане у редове и редове, зубе којима је укусније да страше него да гризу, глођу, сецкају и мељу. Очи су већ биле понори бескрајне тмине, а она сама, сама, без икога, без пријатеља на целом свету.

,,Чачак!''

Скоро је искочила из коже на возачев повик. Осетила је да се њен страх гаси, као да је са ње скинута нека мрачна враџбина.

,,Остаћемо овде 15 минута, ко хоће нека оде по кафу, до тоалета...''

Овог пута је успела да се искулира, сачекала је да њен сапутник устане први. Како он то није учинио, и збиља, и даље је гледао испред себе као да је потпуно изгубљен у неким својим мислима, она је успела, само ивицом ока ухватила његов људски осмех, и истрчала напоље. Мрачан стисак који ју је све више гушио од Ужица је поново почео да попушта.

Доротеја, мора брзо да окрене Доротеју!

,,Е ћао! Када стижеш?''

,,Стали смо у Чачку на паузу. Слушај, је ли може ипак Марко да ме покупи?''

,,Наравно да може Марко да те покупи''.

Ово је речено спорије, очито са намером да се Марку да до знања да ће да је покупи.

,,Је ли немаш за такси?''

,,Ма није то, него не би веровала поред каквог чудака седим!''

,,Што, шта ради?''

,,Ма некако... Није причљив, али све време некако буљи у мене док га не гледам!''

,,Аха. А како знаш да буљи у тебе док не гледаш?''

,,Ајде не зезај ме, знаш онај осећај када те неко посматра!''

Маја је погледала опет око себе да види да ли је сапутник ту негде око ње, да није можда отишао у клозет или по кафу. Али не, он је уредно седео свом седишту у аутобусу. Одлучила је да не спомене детаљ везан за осмех. Ко је икада рекао да осећа како му се неко осмехује?

,,Не знам ко је то рекао, али кажу да се параноик никада није сасвим у криву!''

,,Е сад си ми лепо рекла! Не параноишем, не могу да објасним, али не желим да траћим више времена него што морам са тим ликом, хоћу само да ускочим у кола што је пре могуће.''

Опет је осетила тај поглед на свом потиљку. Најежила се од главе до пете, и требала јој је сва снага воље да се не окрене у месту, да га ухвати на делу. Ни сама није знала шта би потом урадила. Наставила је причу.

,,Подсећа ме на оне приче о духовима, знаш оно када неко поведе аутостопера, па та особа нестане усред пута, и после кажу да је баш на том месту била нека несрећа и као исто је тако нестајао исти аутостопер...''

,,Па одлично онда, видиш да духови сада могу лепо к'о господа да се возе, а не да се жицкају за превоз!''

Искрено се насмејала први пут у претходна два сата, и, макар за један трен, потпуно је заборавила на свог друга из седишта.

,,Дај, реци ми шта да радим.''

,,Па кулирај га, слушај музику.''

,,А не могу, опет, не могу да ти објасним, као да ми буши мозак погледом...''

,,Па премести се.''

Маја је ћутала пар секунди.

,,Ја сам дебил. Па да, могу просто да се преместим. Није ми пало напамет.''

,,Знам да си дебил и да ти не би пало напамет, јер си ти госпођица на ноте и ако Маји на карти пише седиште бр. 13, она ће да седи на седишту бр. 13 макар Дракула сео поред.''

,,Аутобус је скоро полупразан, рећи ћу му типа да ми је мука да се седим поред прозора-''

,,Ало, жено, нема шта ти њему да се правдаш, свако воли да седи сам на седишту, ако баш пита, реци му да хоћеш да се опружиш.''

,,Хвала ти.''

,,Ништа бре. Је ли треба Марко нешто да ти понесе, воду, чоколаду, колац?''

,,Јеби се.''

Прекинула је везу.

Kренула је као аутобусу. У животу није мање желела да буде на неком месту. Скоро да је вукла ноге по асфалту. Полако је ушла у аутобус... и срећа јој се коначно осмехнула. У другом реду није било две девојке које су ту седеле - дакле, изашле су на станици. Одмах се бацила на њихово седиште. Сва срећа па је понела торбицу, иначе би морала да се враћа по ствари на свом седишту.

Аутобус је кренуо, и Маја је посматрала како се врата затварају. Ћурко! Па што ниси остала? Који те ђаво терао да се вратиш у аутобус? Била је на ивици да у глави оптужи Доротеју што јој није предложила да остане у Чачку, па куд пукло да пукло, нека лови следећи аутобус. Да каже возачу да је пусти? Не, не, да сада она буде једна од тих лудача забораве где треба да изађу-

Почело је поново. Поново је осетила како је то нешто посматра; овог пута јој је тај ђаволски поглед буљио у теме, не у слепоочницу. Поново је кренула себе да прекорева - е баш си морала у прво празно седиште. Што ниси села у неко иза њега? Тако би могла макар да контролишеш ситуацију, могла би да будеш сигурна да те не гледа...

Схватила је да у себи форсира интерни монолог са намером да не мисли о погледу. Овај је јачао, из минута у минут, брже него раније. Поново је осетила појаву оног адског осмеха, осмеха који није са овога света, кошмарног осмеха. 

Е нећу да будем жртва, рече Маја у себи. 

Одлучила је да уради нешто што би можда некоме споља деловало као ситница, али је од ње изискивало изузетну храброст и снагу воље. Устала је са свог седишта и кренула у задњи део аутобуса. Сваким кораком којим се приближавала свом сапутнику је осећала како то присуство расте још јаче. Јачало га је време, јачала га је близина. Маја је дошла до дечка и прошла поред њега, без да га констатује. Она ствар која је живела у њему, или која се маскирала као он, је ту, на педаљ од ње, била ломача која је дотицала сами врх мрачних небеса. Да није гледала напред, мислила је, само присуство тога би слило месо са мојих костију... остале би само те очи и тај ужасни, ужасни осмех.

Прошла је поред њега. И даље је била жива. Сваки корак даље је био нови дашак свежег ваздуха. Како је и претпостављала, ни последње место није била потпуна заштита од њеног сапутника. Нашла је још један пар слободних седишта. Ту је села и потпуно се уверила: иако јој је био окренут леђима, осећала је тај поглед. Његова сила је наставила да расте, као да се труди да јој се врло полако приближи. А дечко је само мирно седео, гледао испред, ћутао.

Током проласка кроз Липовачку шуму, жена која је седела у Мајиној непосредној близини је гласно цокнула.

,,Ајој, види гужве!''

Маја је унезверено погледала напред. У шуми се налазила огромна колона кола. Aутобус се успорио, клизио је напред нешто брже од пешака. А оно присуство је и даље расло, расло, и врло брзо, брзо, постаће јако као да стоји поред њега, и јаче, и горе, и она неће имати снаге да му се одупре...

Сунце! Не сме да буде у аутобусу када зађе Сунце! А Сунце је већ било при хоризонту, и његови зраци су постали јаркожути, последње светло које ће видети ако допусти да је мрак ухвати ту, ту усред шуме, усред аутобуса, окружена људима, што усред возила, што у аутомобилима око ње.

,,Мајсторе, може брже то!?'' 

Крикнула је то поптуно лудачки. Сви су се окренули ка њој; возач је само добацио изнервирано: ,,Па колико видиш!'' Почела је да се комеша, као самоосвешћено грло стоке које је коначно укапирало да тај тунел не води на пашу, води на пут без повратка...

Не мисли на њега, крикнула је у себи! Ако не мислиш на њега, не може ти ништа! Ништа! Брзо, мисли на нешто друго, певуши, певуши!

Safe and sound
We're safe and sound
Safe and sound
We're safe and sound
Hold your ground

We're safe and sound

...

Safe and sound

...


...

Maja je излетела из аутобуса прва. Први пут јој се десило да се joj je то без икаквог проблема пошло од руке. Нико је није спречио, сви су били више него вољни да је пусте да прва изађе. Возач је практично отрчао до пртљажника да јој да њену торбу. Чим је изашла, добила је гомилу порука на телефону - ,,Sine, gde ste?'', ,,Ne mogu da te dobijem, Marko te ceka na stanici'', ,,Javi mi cim dodjes.''

Maрко јој је пришао са леђа: ,,Ееее, коначно си ту!'' Видео је на шта је личила, брзо јој је узео торбу из руке и повео је ка колима. Очекивао је да ће изаћи раздрагана, са неком кул причом о чудаку из превоза. Она је само бледо гледала испред себе, и ходала је брзим, ситним кораком, са рукама прекрштеним на грудима. 

,,Јеси ок?'' питао је када су ушли у кола. Она је само уморно заустила: ,,Ма да... уморна.'' Наставила је да зури испред себе, и на све Маркове покушаје да започне разговор је одговарала одсечно...

...

...

Били су код њеног стана за око пола сата. Марко је само брзо изнео њену торбу, оставио је испред улаза и отрчао у кола. Не сећа се ни да ли му је махнула. Тек код улаза у стан јој је прошло кроз главу да је макар могао да јој помогне са торбом до улаза, али и та помисао јој је прошла кроз главу брзо колико је и дошла. Практично се није ни сетила да се љути на њега.

Ушла је у стан, оставила торбу поред врата. Погледала је рибице, све су биле живе. Захвалиће чика Мирку сутра. Погледала је у мрачну спаваћу собу пред собом, притисла прекидач...

Светло је пукло. Толико отупела од пута, није ни поскочила. Само се довукла до кревета и легла.

Гледала је у своју торбу пре него што је заспала. Гледала је у њу, и пре него што је успела да се поново присети погледа и осмеха заспала је, без снова, без кошмара.

...

...

Устала је у шест. Механички је обукла хаљину за коју је сматрала да је најмање изгужвана, нашминкала се колико да не изгледа бледо, опрала зубе колико да јој не смрди из уста.

Стигла је на посао пре свих. Ушла је у кафе кухињу и поставила кафу. Упалила је свој рачунар и кренула да гледа маилове. Пустила је музику преко звучника.

,,Еее, стигла си!'' рече Mира када ју је угледала.
,,Да, јуче увече...''
,,Како је било?''
,,Све је било супер. Ајде причамо касније, морам да одговорим на ове поруке.''
,,Важи, важи!''

Мира је села за своје радно место, леђима окренута ка Маји. Кренула је да листа неке документе.

И док је музика ишла, Маја је само пиљила напред, ниједном се не окренувши ка Мири.

А Мири је постајало све непријатније, и кренуо је полако да је тог врелог јулског јутра облива хладни зној, и почела је да се врпољи, врпољи, врпољи...

Остале приче