Кључаоница

Стигла је до старе куће у Господара Вучића. Са собом је понела оно мало ствари које су јој биле нужне за посао и друштвени живот; сваки дан ће ићи мало до стана да донесе још ствари док се потпуно не санира штета од поплаве. На капији је постојао интерфон; једно дугме је било означено са Петровић; остала четири места су била празна.

Позвонила је на интерфон; нико се није јавио, али је после пар секунди чула зујање капије. Прошла је кроз лепо уређену баштицу и дошла до улазног хола. У ходнику је чекала старија жена седе, подигнуте косе, огрнута кућном хаљином. Носила је патофне.

,,Госпођа Петровић?''

,,Да, да, ја сам... Ви мора да сте Милица.''

,,Јесте, ја сам.''

Руковала се са њом.

,,Где су Вам остале ствари?''

,,Остале су у старом стану.  Одлучила сам и да га окречим када је већ тамо испао пичвајз, па ћу једно по једно да доносим овде.''

,,А лепо, лепо... Сами сте?''

Дакле, госпођа Петровић је тај тип. Само је питање времена када ће да је пита је ли планира децу, а онда да је пропитује зашто не. Штета. Деловала је као фина, стара Београђанка.

,,Да.''

,,Па добро. Видећете, ово је леп тих крај. Моја породица је добила назад ову кућу реституцијом, а знате каква су времена, не бих изнајмљивала тек тако, али мора да се човек сналази како зна и уме-''

,,Јесте. Ја сам горе на другом спрату?''

,,Да. Оба стана на првом спрату су заузета, могу ту да Вас преместим када се један од њих испразни...''

,,Дакле, сама сам горе?''

Госпођа Петровић ју је погледала неким чудним погледом, као неко ко се за тренутак заборавио. Тек тада је Милица приметила да јој је једно око другачије боје од другог; десно око јој је било светло плаво, друго тамно смеђе. Петровићка је полако, асиметрично трепнула.

,,Да. Сами сте горе.''

,,Извините, тек сам сада приметила да имате различиту боју очију...''

Асиметрични трептај. Осмехнула се Милици.

,,Да... Доста њих ни не примети, или неће да питају. Десно око ми је стаклено. Намерно сам изабрала ово плаво, мени су некако плаве очи лепше од смеђих. Смеђе су ми некако обичне, а плаве су онако баш лепе, господске, знате шта мислим?''

,,Наравно'' рече Милица гледајући госпођу Петровић својим светло плавим очима.

,,Елем... Да Вас не задржавам. Ево вам кључ од стана. Нисам напорна станодавка, немојте само да правите гласне журке и све ће бити у реду. Уколико Вам нешто треба, ту сам, само гласније покуцајте ако гледам серију од 8, а најбоље је да ми не куцате између 8 и 9 сем ако није нешто хитно.''

Захвалила се станодавки и узела кључ; заузврат јој је дала депозит у висини од две месечне кирије (600 евра). Упутила се ка свом новом, привременом гнезду. Салонац је био поприлично велик, изузетно високих таваница. Милица је слутила да Петровићка нeма представу за колико заиста може да изда такав стан; али ето ње сада ту. 

Увече се спремила за излазак - у 8 мора да се нађе са другарицама у некој новој винарији. Обукла је вечерњу хаљину, нашминкала се, ставила парфем, узела тешницу, позвала такси, закључала стан-

,,Не, ти сада слушај!''

Глас је допирао из стана преко пута њеног. Припадао је мушкарцу, сигурно не младиђу али не нужно старцу. Уследила је станка; човек се евидентно свађао са неким преко мобилног.

,,Боли ме уво, мораш да донесеш робу!''

Милица је кренула ка степеништу, али ју је следећа реченица заинтригирала.

,,Шта полиција? Откад тебе заболе за полицију!?''

Био је петак увече; такси треба да буде тек за који минут. Остала је при врху степеништа.

,,Човече, све је испланирано. Не можеш тек тако да испалиш!''

...

,,Е, а о тој твојој курви има свашта да кажем! ... Ама слушај ме-''

...

,,Да.''

...

,,Да.''

...

,,А не, не, не, брато мој, твој је посао био да провериш.''

...

,,Једи говна!''

...

,,Слушај- слушај ме! Оставићу новац на столу. Пази да стан буде празан када будем долазио. Онда ћу ти пустити поруку да га покупиш.''

Уследила је дужа пауза.

,,Какве везе има које су новчанице?! Битно је да има десет хиљада!''

Милица је хтела још да слуша, али није хтела да изгуби такси. На првом спрату је једва могла да чује гласове свог бучног комшије, а у приземљу већ није било шансе да се ишта чује од гласне серије и још гласнијих реклама које њу брујале из стана госпође Петровић. Такси је на срећу и даље био ту. Са другарицама је Милица поделила најнужније информације око селидбе - шта је и колико поплављено, колико ће да се кречи, ко је молер, колико наплаћује, је ли је на препоруку. Коначно је успела да начне тему која ју је највише окупирала: мистериозни комшија. Нису имале много материјала за теоретисање: већа количина новца, сукоб са сарадником, курва, тајанствени план. Пословни неспоразум? Можда. Криминал? Врло вероватно. Нерешени породични односи? Могуће. Колико год да су причале те вечери, мало по мало би се вратиле на Милициног комшију.

Кући је дошла око 1 увече; није много попила, али је осетила како јој се лице зајапурило од Тамјанике. На приземљу је владала тишина, као и на првом спрату. То није био случај са другим.

Господе, је ли могуће да овај и даље прича?

,,Оставио сам новац у жбуњу.''

...

,,Неће пасти, гледао сам прогнозу, шта мислиш, да сам дебил?''

Како се приближавла свом стану, Милица је у том тренутку приметила једну необичност на улазним вратима другог стана. На свом стану, Милица је имала стандардну патент браву; други стан је, пак, имао старинску браву, и то поприлично велику. Стан је био осветљен изузетно јаком светлошћу; да је у ходнику светло било угашено, Милица је била убеђена да би сама та кључаоница бацала сноп светла у тмини. Кренула је ка свом стану.

,,Јеси јој рекао шта ће јој бити са малом ако не пристане?''

Милица се овде већ укопала. Господе, па ово није неки прости криминал, ово је већ нешто сасвим монструозно. Окренула се ка кључаоници... Не... Не сме... Нема тринаест година...

... и тако је полако, врло полако, кренула преко итисона ка кључаоници. Око јој је засузило колико је светлело одатле; чудак је вероватно попалио неколико оних штедљивих сијалица које бацају мртвачку белу светлост. Милица их је мрзела; од њих је све личило на чекаоницу или (уколико би трептале) на мртвачницу или лудницу.

Око јој се привикло на јаку светлост; за разлику од њеног стана, овде се директно улазило у спаваћу собу. Видела је кревет, а иза кревета један ћошак. Кримос је стајао у том ћошку, скоро као неваљало дете. На себи је носио сиво одело и имао је кратку смеђу косу. Милица је само толико могла да види.

,,Ишао сам јој до школе. Од понедељка јој креће подневна настава. Тада би било најбоље-''

...

,,Не, слушај, слушај. Тада је најбоље. После преподневне наставе мора кући на ручак, а поподне мама може да јој помисли да се задржала са другарицама, разумеш?''

...

,,Брата, јеси ли пратио?''

Уследила је дужа тишина, после које је комшија безмало кренуо да урла; Милица је скоро скочила уназад од врата.

,,Пуши курац, говно једно! Не не, гледај ти Ђоковића, сутра ћу ја да одем. Не, не, ти си тотално неспособан, ти ћеш сада да припремиш све за обред, а ја ћу сутра и прекосутра да видим како се клинац креће.''

Мајко моја. Ово нису тек неки трговци белим робљем, ово је нека сатанистичка секта!

Глас је утихнуо. Човек је ћутао сигурно два минута. Јесу ли прекинули везу или комшија слуша свог саученика? Направила је корак уназад, па још један. Шта да ради? Да окрене полицију? Да обавести Петровићку? 

Не, рекли су да ће сутра још да прате тог малог, и прекосутра. Сутра ће да обавести полицију. Можда може на послу да пита неког како најбоље да поступи? Просто се није осећала паметно, мозак је био препун утисака од ужасног прислушкивања и ошамућен вином. Ходајући уназад, брзо је ушла у свој стан, пазећи до што мање звечка кључевима. И даље се ништа није чуло из стана, али оно бело светло је и даље сијало као рефлектор.

Легла је. Једна од последњих помисли која јој је прошла кроз главу пре него што је легла је како се човек није померао, чак ни када је деловало да је завршио разговор-

Аларм ју је пробудио у 6 ујутру. За дивно чудо, није била мамурна, мада јесте била довољно пијана да легне у вечерњој хаљини и без да опере зубе. Тек док је прала зубе ужасна сећања од јуче увече су јој допрла до мозга... криминалац, секта, киднаповања. Морала је брзо да дела. Увек је мрзела комшије који знају за злостављања у комшилуку, а онда се крсте левом и десном када неко изгуби живот. ,,Био је фин човек, поздрављао се у ходнику, заклао породицу, садио цвеће.''

Одмах је покуцала на стан од станодавке у приземљу. Одговора није било. Срање. Ништа, попричаће са Петровићком увече када дође.

Мрзела је радне суботе. Највише их је мрзела зато што радна субота није остављала место да се човек обрадује том дану пред недељу, том дану одмора после кога не следи радни дан. Цео дан је била расејана. Питала се да ли да одмах контактира власти. Хидра неодлучности је била много јача него што је мислила - за свако ,,сада'' је било два ,,касније.''

Одлучили су да брзинску кафу после посла прогласе вечерњим изласком, тако да је кући већ била у 9. Опет је покуцала код Петровићке, али ње ни тада није било ту. Сигурно се смуцала по комшилуку и бескрајно кафенисала.

Милица је кренула горе. На првом спрату се управо одвијала оно што би Петровићка окарактерисала као ,,гласна журка,'' али са обзиром да ње није било у близини, нека се проведу деца. Она је ионако радила као скот и било јој је драго што макар неко не мора још да изгара на послу.

Лепе мисли су јој ишчилеле чим се попела у мрак другог спрата; мркли мрак кога је пресецао бели сноп светлости. Одмах је помислила како је манијак ту и да-

,,Мораћемо да одложимо обред за три дана. Дошло је до грешке у прорачуну.''

Испрва се укопала у месту; сад, сад је време, иди доле, покуцај некоме на првом спрату!

Наравно, кренула је ка кључаоници, као мољац према свећи.

,,На Новом ћемо. Или на Бежанијском.''

...

,,Пиши: тестера, чекић, маљ.''

Стигла је до кључаонице. Кренула је полако да спушта главу ка њој.

,,Креда, тамјан, кип.''

Милица није дисала. Погледала је кроз рупу - соба је и даље била болесно, снежно бела. Сусед је и даље стајао у истом ћошку, само сада директно окренут леђима вратима.

,,Канап, вата, нож.''

Хладан зној је облио Милицу. Човек је био тачно окренут леђима кључаоници. Обе руке су му биле уз тело. Ниједна није држала мобилни телефон. Он је гласно урлао у зид.

Опет је устукнула. Више се ни не трудећи да буде тиха, брзо је откључала свој стан, улетела унутра, закључала се и гурнула креденац на врата. 

Браво Милице, сви знају да је креденац најбоља одбрана од секташа и серијских убица. Мора да га спречи, окренуће полицију-

Хидра сумње јој се одмах материјализовала у глави. Имала је Петровићкино лице и Милицин глас - хајде, зови полицију, па се после натежи са бабом што си јој отерала станара, па када ти дигне станарину на 600 евра... Еее... И шта ћеш да кажеш полицији? ,,Упомоћ, упомоћ, човек у свом стану виче на зид?'' ,,Па наравно,'' креће хидра адвокат, ,,то је кривично дело викања на зид!'' Видела је себе, стару, луду старицу којој се привиђају чудаци, старицу која дави комшилук својом паранојом, старицу која потказује станаре главној баби, видела је себе као то биће које никада није хтела да постане. Са таквим и сличним мучним мислима се повукла у кревет, опет не позвавши никог.

Спавала је до девет ујутро. Овај пут јој није требало толико пуно да се присети ужасне приче из оближњег стана. Направила је себи нес. Није била способна ово сама да реши. Лако је планирати стресну ситацију када си изван ње, али када си у самом њеном средишту, више ниси уопште способна да сама одлучујеш. Послала је најбољој другарици и њеном мужу поруку да мора хитно да се види са њима. Спремила се и изашла.

,,Стигла је још једна испорука. Све су ужасно уплашене, али опет недовољно. Ни не знају шта их чека.''

И ту, усред бела дана, Милица је чула свог комшију како наставља своју грозоморну причу. Иако је био дан, светло је било упаљено у њеоговом стану - тако вештачку белину може само човек да створи. Милица је се трудила да не гледа у правцу стана, хтела је просто да протрчи... али Ева и Пандора у њој су надвладале Хипатију и Девору.

,,Из свих њих можемо да извучемо укупно само четврт литре.''

Поново је погледала - и тада је, уз извесну дозу ужаса, схватила да је соба потпуно иста - иста белина, исто намештени кревет. Све је било исто, сем, као и претходни пут, станара; овај пут је био скоро леђима окренут ћошку, и Милица је једва моглу да му назре силуету лица... као и огромну, црвену мрљу на предњем делу одела.

Закаснила је.

Њено оклевање је некога коштало живота.

Успела је да не крикне. Потрчала је низ степенице. Кренула је да удара у врата стана у приземљу. Старица је скоро одмах отворила.

,,Еј, еј, је ли ти знаш неки ред!?'

,,Рекли ста да поред мене нема никог!''

,,Ни нема.''

Милица се помало прибрала. Поново је погледала старицу да открије макар један знак да је ова не завитлава.

,,Слушајте, тамо горе у стану до мог је неки манијак у соби! Морамо да окренемо полицију!''

Петровићка ју је мирно саслушала, а онда отворила фијоку у сточићу који је стајао поред врата. Из њега је извукла повелики, старински кључ. 

,,Е, саш'да видиш да горе нема никог.''

Изненађујуће спретно за особу у тим годинама, Петровићка је кренула уз степенице.

,,Јесте ли ви нормални!? Преклаће вас!''

Старица је само одмахнула руком. 

Милица је кренула да излети из зграде, али се сетила комшијног крвавог одела. Једном је већ неко страдао јер је била неодлучна; други пут то неће дозволити. Одмах је кренула уз степенице, успут окрећући полицију.

Дођавола! Број полиције више није 92! Није могла да се сети који је нови - већ је кренула да манично шаље поруку другарици да позове полицију када је дошла до другог спрата. Госпођа Петровић је већ окретала кључ у брави и отварала врата. Милица је вриснула и полетела за њом-

Стан је био мрачан и поприлично прашњав. Госпођа Петровић је упалила светло - слабо, јарко жуто светло, потпуно неналик ономе које је виђала Милица, је осветлило спаваћу собу. 

Соба је била поптуно празна - једини комад намештаја у њој је био брачни кревет, исти онај кревет који је Милица видела кроз кључаоницу. У чошку, изван видног поља кључаонице, су се налазила врата која су била чврсто затворена катанцима. На постељини се налазио пар маказа, старих, рђавих, са скореном крвљу.

,,Али... али... како је могао да изађе!? Погледајте! Лудак је оставио маказе!''

,,Докле си стигла?''

,,... извините?''

,,Када си га слушала... докле си стигла, који дан?''

Милици је требао који моменат да схвати шта је Петровићка пита... а онда, да поверује да ли је пита баш то.

,,Како мислите-?''

,,Често чују људи њега. Неки га не чују. Неки се одселе после првог дана, неки после другог... Докле си стигла?''

,,Спомињали су нешто о вађењу неких течности...''

Милица се освестила.

,,Ви сте знали! Све време сте знали! Знали сте да се овде нешто дешава! И онда сте још и мени издали стан, знајући да се то дешава!''

,,Не дешава се увек! И не остану сви до краја!''

,,Краја! Каквог краја, луда жено! Шта се деси на крају!?''

,,На крају... на крају...''

Госпођа Петровић се снуждила. Асиметрично је трепнула.

Милица је пратила њен поглед до крвавих маказа. Погледала је у Петровићку. Па у маказе опет. Схватила је.

Почела је да вришти и вришти. Када је завршила са вриштањем, чула је како се на спрату ниже отварају врата и табањање корака уз степенице. Милица је поново успела да проговори.

,,Што ми нисте рекли...? Зашто ме нисте упозорили...?''

Госпођа Петровић је затворила очи. Из њеног преосталог, здравог, поштеђеног ока је потекла једна суза.

Остале приче

II

Душан се вратио у кућу, докрајчио још мало уштипака који су остали од доручка и потом се бацио на игрице на телефону. Схватио је да та кућа више није та кућа из његовог детињства; деца са којом се играо као клинац су већ поодрасла. Контакт се изгубио; целодневне игре су се претвориле у брзи поздрав када би се мимоишао са некима од њих на путу до продавнице.

Иако би кући био на компјутеру до касно увече, овај пут се наканио да легне пре поноћи. Као и сваки пут када би био лишен рачунара, трудио се да нормализује сан и да се претвори у ранораниоца. То се махом сводило на то да легне раније, устане касно и поново се врати у своје старе навике чим би се вратио кући.

Устао је око десет, као што је и мислио - аларм није ни чуо. За секунд му се учинило да је осетио мирис прженица; и то прженица какве је правила тетка Слава. Она је имала неки свој рецепт кога се његова мајка ужасавала. У јаје је додавала доста млека и путера. Можда не баш здраво, али Душан се ипак за делић секунде понадао да ће га те прженице и дочекати доле. Авај, у питању је било пуко сећање, јер чим се мало разбудио, схватио је да кућа просто мирише на старо, мемљиво дрво. 

Сишао је у кухињу, надајући се да је мама нешто спремила. Ње није било ту; или је отишла у набавку или се комирала као и он. Изашао је мало напоље да се протегне и можда уради који згиб на шипки за веш; али како је изашао напоље, видео је неку фигуру како стоји при гробу тетка Славе.

У питању је био монах, висок и мршав. На глави је носио оне монашке капе са велом и, колико је Душан могао да примети са улаза у кућу, имао је изузетно дугу, седу браду чији је крај држао у својој левој руци. Душану је био окренут леђима.

,,Извините?''

Монах се није осврнуо. И даље је гледао као гробу благо погнуте главе.

,,Извините, јесте ли ви познавали Славу?''

Реација је поново изостала. Душан је кренуо у правцу монаха. Таман је хтео да га пипне по рамену и да му још једном привуче пажњу...

Зачуо се изузетно јак, туп ударац. Од његове јачине Душан је осетио како му је тло на тренутак подрхтало под ногама.

Извор звука је сигурно потицао из самог гроба.

Душан се скаменио у месту. Је ли је могуће да су је сахранили живу?

Немогуће... Била је тако хладна док је лежала у кући. 

Монах је и даље стајао пред Душаном, и даље благо погнуте главе. Још један јак ударац. Старац уопште није реаговао на кошмар који се дешавао пред њим.

Дуле га је зграбио за раме; да ли да продрма старца, да ли да нађе сапатника у овом лудилу, да ли да провери да ли сања, ни сам није знао. Опет ударац, јачи од претходна два. Старац је полако окренуо лице ка њему, и за један секунд, испод монашке капе, Душан је видео очи своје тетка Славе.

Душан је скочио као опаљен, и прекрила га је тама. Удахнуо је хладан ваздух. Осетио се потпуно дезоријентисан, и практично је кренуо да се рве са монашком одором. Тек му је после пар секунди дошло у главу да се пробудио, и да се практично бори са танким фротиром којим је био покривен. Почео је гласно да дише и да ћебетом брише зној са себе. Имао је кошмар, најобичнији кошмар. Кренуо је да премотава филм; да ли је могуће да је сањао нешто толико уврнуто, толико надземаљски чудно? Умирио је себе. Није ништа необично да снови буду много чуднији од било чега што човек може да смисли на јави. Чуо је шкрипу дрвета у ходнику. Опет се укочио као раније, а онда се присилио да се опусти. Каква сам ја јебена кукавица, помислио је. Сада ће од сваке шкрипе да помисли да је нешто што се шуња по мраку, од ударца сваког инсекта о окно ће помислити да нешто покушава да уђе у кућу.

Опет се чула шкрипа испред његове собе.

Не, сада нема грешке. Кућа је имала стари паркет; било је безмало немогуће да се по кући ико шуња. Знао је тај звук - неко је ишао ка његовој соби.

,,Мама?'' 

Није било одговора. Само још једна шкрипа, сада још ближе.

,,Кево, јеси то ти!?''

Глас му је био можда мало гласнији него што је хтео. Опет није било одговора. Тамо је неко, и сада ће да оде...

Не. Још једна шкрипа, и сада је тај спори ход дошао тик испред његових врата. Пљачкаши, помисли Душан. Вероватно су мислили да је кућа празна. Али који пљачкаш не бежи из куће када чује глас? За име Бога, он је можда наоружан, а та дебилчина и даље мисли да га уз шкрипу паркета и довикивање из Душанове собе нико није чуо.

Опет шкрипа. Овај пут у Душановој соби.

Без да су се врата отворила.

Душан у животу никада није био уплашен као у том тренутку. Као дете гледао је хорор филмове који су били непримерени за његов узраст. Дете и тада, макар и не заспало целу ноћ, има ту малу утеху да је у питању, ипак, само филм.

А сада, нешто је ходало према њему... и то нешто је било ту, у његовој соби, у мраку, али опет невидљиво и при благој светлости месечине.

Опет шкрипа - тај неко, ко се тешко гегао до Душана, је сада био тик поред његовог кревета.

Нема другог. Удри ил' умри. 

Душан је практично искочио из кревета са намером да нападне невидљивог странца. Обе песнице су полетеле ка празном простору где је пре две секунде чуо шкрипу. Цело тело му је пролетело кроз ваздух и пало по дрвеном шкрипутавом паркету. Одмах се машио прекидача за светло - соба је била потпуно празна. Зграбио је ћебе које је заједно са њим полетело у офанзиву, и неколико пута махнуо са њим кроз просторију - био је толико одузет од страха да би му било исто да тканина ништа не докачи или да оцрта обрис нечег невидљивог. 

Није било ничега. 

Зграбивши поново ћебе, Душан је излетео у ходник и упалио светло. Тада је схватио да нема храбрости ни да сиђе низ степенице ни да се попне уз њих. Са сваке стране је претила опасност и-

Осетио је како га неко дрма за раме.

,,Дуле? Дуле!?''

То је била његова мајка.

,,Шта радиш ту у ходнику?''

Погледао је око себе. Стварно се налазио у ходнику, благо осветљеном јутарњим светлом које је допирало из његове собе. За секунд се потпуно збунио откуд он ту; онда се сетио кошмара, а затим и кошмара који је следио за првим. Да ли је могуће да је сањао да му се неко шуња ка соби? 

,,Ма... имао сам кошмар неки безвезни...''
,,Па када играш оне глупе игрице и гледаш хорор филмове. Тако ти и треба.''
,,Ниси ме чула како сам дошао довде?''
,,Ма где, спавала као клада. То је овај чист ваздух, спавала сном праведника. Ајде покупи се, па да једемо. Треба да идеш до манастира.''
,,Што до манастира?''
,,Да однесеш паре оном калуђеру пре него што одемо.''
,,Па однеси ти!''
,,Ма немој, ја да кувам и перем и рибам, још и попу паре да носим! Ајде, ионако би само џабалебарио.''

Oдмах је хтео да се успротиви - наравно да јесте био џабалебарош, те му се није ишло до манастира, а онда се сетио оних ужасних корака од јуче. Без даљенг препирања се сложио да оде.

Ново Сјеново је био манастир у непосредној близини Славине куће. Душана су од малих ногу фасцинирале његове зидине и куле које су су иза њих вириле. Са тетком је пар пута ишао до манастира када је био мали; унутрашњости манастира се скоро уопште није сећао. Мало је боље погледао зграде - доста њих је било или обновљено или новосаграђено. На манастирској капији је прочитао обавештење: службе тад и тад, искључите мобилни, улазите пристојно обучени, бла бла. Одмах са десне стране од улаза је приметио манастирску продавницу.

У продавници се налазио само један млађи калуђер; иако је једва имао тридесет година, имао је изузетно густу црну браду; на себи је имао наочаре без рама. Душана је само за секунд одмерио погледом па се вратио својој књизи.

,,Извините?''
,,Да?''
,,Овај... да ли имате овде нешто... за заштиту?''

Монах је спустио књигу, мало се више удубио у столицу и полако се окренуо ка њему.

,,Какву заштиту?''

Јао не. То је тај тон. Онај тон који користе млади када их маторци питају нешто везано за компјутере. Онај тон који вам у најмању руку даје до знања да сте необавештени, а неретко и глупи.

,,Пааа... оно, против злих духова и то.''

Млади монах се само нагнуо на пулт пред собом и наслонио главу на руке.

,,А јел? А баш тебе су нашли зли духови да вијају?''
,,Ма не... него... Небитно. Овај, је ли је ту отац Вонифатије?''
,,Ја сам отац Вонифатије.''

Ето, баш срећа да сам одмах на њега налетео. Мада колико монаха и има овде, уопште?

,,Овај... моја тетка Слава је оставила у свом тестаменту да вам ово донесем.''

Млађани калуђер је одмах баталио своје препотентно држање.

,,Јеси јој ти род?''
,,Да. Ја сам јој сестрић.''
,,Прими моје саучешће. Добро сам ти познавао тетку, доста често је долазила овде у манастир. Сваки дан је помињемо овде на литургији.''
,,Аха, хвала.''

Душан је претпоставио да је то нешто лепо од стране монаха.

,,Овај, тетка је рекла да вам ово дам.''

Пружио је калуђеру коверту. Монах ју је пажљиво отворио - Душан је јасно видео новчаницу од сто евра. Тетка је стварно полудела... али не колико и монах, маму му јебем. Како је видео новчаницу у коверти, Вонифатију се преко лица јасно оцрталo разочарење. Душан се једва суздржао да га не пита је ли је очекивао више.

,,Твојој тетки смо читали молитве овде за здравље.''
,,Да, знам, рекла ми мама.''
,,Е сад, озбиљно. Шта си рекао за заштиту?''
,,Па... Имам кошмаре откако је тетка умрла... И оно, поштујем ја Цркву, нисам атеиста, само бих ако имате нешто овде... за то...''
,,Заправо... имам.''

Монах је отворио једну од фиока које су му биле при руци. Пошто је мало роварио по њој, нашао је свежањ пластифицираних иконица. Извукао је једну и дао ју је Душану. На иконици је стајао натпис на српском: Свети Вићентије Сјеновички. 

,,А ко је он?''
,,Никада ниси чуо за нашег Светог Вићентија?''
,,Не... Слабо знам свеце.''
,,Он је живео у 16. веку. Велики светац, велики. Je ли знаш да су и Турци долазили на гроб да му се помоле?''
,,Као Светом Сави?''
,,Јесте, баш као Светом Сави. Мало се зна о њему за живота сем да је био травар. Пошто се упокојио више пута се јављао, и забележена су многа, многа чудеса.''
,,Аха... А је ли би могли да ми очитате неку молитву код моштију?''
,,Имаш икону. Довољно ти је. А осим тога, мошти му нису овде, него у Старом Сјеновишту.''
,,Старо Сјеновиште? Мислим... Ценим да има Старо када има и Ново, али никада нисам чуо за њега.''
,,Наравно да ниси. Слично као што су Турци спалили мошти Светог Саве, тако су и тада из одмазде уништили тај стари манастир. Монаси су се разбежали по шумама, и тек век касније је саграђен нови манастир у непосредној близини старог. Наравно, то је била црква брвнара, није тада смело да се гради ништа што би Турцима привукло пажњу... На несрећу, на месту старог манастира је већ никла шума, тако да су монаси кренули да се подвизавају овде, на чистини. Сви надгробни споменици су такође били уништени, тако да се тачна локација моштију Св. Вићентија не зна.''
,,Али зна се отприлике?''

Отац Вонифатије се насмешио.

,,Наравно. Ниси знао да ти је теткина кућа саграђена на месту уништеног манастира?''

Душана су прошли жмарци. Инстиктивно је стегао прсте око иконице Св. Вићентија.

,,Не брини се. Немате ви ништа са тим, а Бог се сигурно већ постарао за починитеље.''
,,Па... хвала Вам на причи.''

Душан се руквао са од себе нешто старијим монахом. Таман је био на вратима када је овај проговорио.

,,Извини... једно питање. Овај... тетка је обећала један заветни дар манастиру. Глупо ми је да спомињем, али... ето...''
,,У тестаменту је рекла да само вама донесем ове паре и да попу после опела исто тако платимо.''
,,Аха... Је ли можда споменула огрлицу своју?''

Одмах је наставио видевши Душанов забезекнут поглед.

,,Та огрлица је припадала Светом Винћентију... Не знам да ли знаш, али један од бивших игумана манастира је дао његову огрлицу твојим прецима као аманет да се на монашком гробљу не изгради џамија. То је једина ствар која нам је остала од свеца.''
,,Сахрањена је са њом...''

Сада је калуђер био забезекнут.

,,Та огрлица је непроцењива! Је ли... хм, је ли би можда ваша породица размотрила ексхумацију?'' 
,,Стварно сумњам... и мислим да је глупо што нам то уопште и предлажете, ако сте већ хтели огрлицу, требали сте о томе да тетком да попричате, не сада да јој роварите по гробу.''
,,Праштај брате, ја то само због манастира... Иди с Богом.''

I

II

III
VI

Тетка Славина тајна

Остале приче

I

Умрла је тета Слава.

Тако је гласила порука коју је Душан примио од своје мајке. Одбио јој је пар позива јер је био усред састанка. Мајка се потом одлучила да му саопшти вести поруком.

То је сасвим у реду. Тетка Слава је била онај тип рођаке који је некако увек ту: видиш је у врх главе једном годишње, не радујеш се што јој идеш у посету, ниси нешто посебно тужан што се враћаш кући, некада ти да неку шећерну таблу, некада ти да до 20 евра да имаш за чоколаду, некада твоја мајка да 50 и више евра да има за своје лечење. Када коначно умре, криво ти је што је нема, али не носиш црнину. Није била мила бака са села, али није ни била оштроконђа за коју људи чекају да се коначно настане на гробљу.

Душан је највише волео да иде код тетка Славе због њене простране куће. У типичном балканском маниру, кућа се градила неплански. Слава је желела да има што већу кућу за своју поприлично малобројну породицу. Није схватала да људи баш и не хитају да живе у Великом Сјеновишту. Било како било, мали Дуле је волео да трчи кроз ходнике куће, уз и низ степенице, да се сакрива у подруму, да трчи кроз пространо имање или да истражује шуму која је практично грлила цео плац. Сада када је умрла, Душан је схватио да га је тетка Слава увек помало плашила, мада ако бисте га питали зашто, не би знао шта да вам одговори.

Рак је тетка Слави полако гасио живот. Од дијагнозе се она некако тихо предала току болести. Уредно је ишла на хемотерапију, али колико је Душан могао да чује од своје мајке, она је одмах кренула да планира пут на онај свет. Била је стара, удовица већ десет година, са једном ћерком, двадесет година старијом од њега. Ћерка је живела у САД и помагала своју мајку; али на Душанову мајку је пао терет организовања сахране.

Сахрана је прошла тихо и брзо. Десетак комшија, жена која ју је чувала, Душанова мајка и он. Жена је највише нарицала, комшије би помало прокоментарисале ,,колико се намучила'' и томе слично. Није била сахрањена на гробљу, него управо у дворишту своје куће. Попа тај аранжман није претерано одушевио, што је неколико пута гласно ставио до знања његовој мајци; мајка је њему, подједнако гласно, ставила до знања да има да се поштује последња жена покојнице.

Дан после сахране су требали да добро прочешљају кућу. Славина ћерка им је рекла где је мама крила породични накит и девизе, и колико - желела је да Душанова мајка то узме код себе јер се прибојавала да неко не обије празну кућу. Душан је нашао своју мајку ујутру у кухињи, како прави уштипке. Уштипке није јео годинама. Разговор се водио махом око успомена везаних понајвише за кућу и детињство, тек посредно у вези са Славом. У једном тренутку потегло се питање породичног накита.

,,Е кево, а шта је било са оном огрлицом коју је увек носила?''
,,Она са љубичастим каменом?''
,,Да, та!''
,,Сахрањена је са њом.''
,,Молим? Јесте нормални, онакав комад накита!''
,,Тако је писало у тестаменту. А о тестаменту тек да ти не причам каквих све тамо лудорија има.''
,,Каквих?''
,,Па прво та сахрана у дворишту. Некако ми не прија да имамо гроб одмах поред куће. Ало! Надаље, да у једном тренутку ископамо чика Николу и да га сахранимо поред ње. Онда гомилу верских глупости, да буде жито, поп, па колико да дамо попу из коверте коју је оставила, да се обавезно сахрани са огрлицом и прстеном-''
,,И прстен!''
,,Да, и прстен, па онда и да частимо неког монаха из манастира... Ма, тако људи када оболе од таквих ствари, траже наду свугде, па и у религији, ти знаш да ја те ствари поштујем, али она га мало претера...''

Душан је знао на шта је мислила. Прептоследњи пут када је био, у ходнику га је дочекала велика славска икона Св. Стефана, све са упаљеним кандилом. Тетка Слава никада није славила славу, али је то кандило уредно горело до сахране; одржавала га је кућепазитељка. Угасило се тог јутра када је Душан сишао да једе.

,,Откуд тебе сада да интересује тај накит?''
,,Па оно... Греота да се сахрани са њом, лепа ствар, у гробу јој не треба, али за тебе на пример...''
,,Ма дај. Старудија. Јесу лепи комади, али не могу да замислим ниједну модерну жену која би то носила. И није да баш скапавамо од глади, не бих због тога лупала контру тестаменту.''
,,Их, па то се данас ради само тако.'' Пуцнуо је прстима.
,,Ма добро, да, али ипак смо ми даљи род. А осим тога, нећу да крадем од мртвих. Ако хоће свој прстен и остало, ја са тиме ништа немам, а ако Јелена хоће тај накит... Па ево јој лопате.''

Овакав црни хумор је био атипичан за Душанову мајку, али је капирао да ју је нервирало што она мора да се бакће са сахраном поред силних обавеза. Доручковали су, а онда су кренули да раде најлеши део својих задужења: преметачину куће. Јелена јесте рекла Душановој мајци да виде да негде не остану неке новчанице, али је она то тумачила крајње широко шта то подразумева. Јесте, може она да отвори фијоку и одатле да склони новац - али ко зна где је стара, болесна жена још можда скембала какав штек за не дај Боже? На њој и на њеном сину је света дужност да се нека лакома рука не послужи тим у зноју стеченим новцем док је кућа сама и небрањена.

Душан је одлучио да крене од подрума; од како је знао за себе, тај подрум је био влажан и вечито је мемлио, понајвише на труло дрво за потпалу. То је њему био мирис који би га одмах вратио у детињство. Знао је да ту врло вероватно неће ништа наћи - ко крије новац у просторији коју је најлакше обити, и где ће влага уништити папир за пар недеља? Ушао је у мрачну просторију и притиснуо прекидач. И опет. И опет. Светло је цркло. Кроз мали прозор и отворена врата је допирало таман довољно светла да може да види док је сунце још на небу, тако да је кренуо брзо да прегледа фијоке на радном столу.

Прошло је пар сати откако су почели сређивање. Душан је отишао да са мајком подели своје утиске, и обоје су потврдили да је Слава, како јој се смрт приближавала, кренула све више и више да се окреће религији, и то патолошки. Свака соба, од подрума до тавана, са изузетком купатила, је била препуна верских џиџабиџа којима воле да се ките новокомпоновани верници: уља, кандила, кадионице, тамјан, брикети, пластифициране и каширане иконе, крстићи, целе и догореле свеће, молитвеници, Нови Завети... Све те ствари су махом биле похрањене у фијоци или комоди у свакој просторији. Свеце Душан махом није препознавао - океј, овај што коље алу је Свети Ђорђе, овај је Свети Сава, али ту је било и гомила других којима није била посвећена никаква слава те су спадали изван домашаја Душановог оскудног религијског образовања. Ако се изузме чињеница да су све те ствари биле некако набацане и несређене, све су биле махом нове - књиге су и даље имале беле ободе, свеће на себи нису накупиле прашине итд.

,,Па не, она је начисто полудела. Вера јој попила мозак.''
,,Па шта да радимо са свим тим?''
,,Ма зафрљачићемо. Шта ће нам који ђаво, видиш да ни њој није ништа помогло.''
,,А 'ајде прво да питамо Јелену, можда њој то треба...''
,,Не, не, само јој још то фали, знање да јој је мама пошандрцала пре него што је умрла. Скупи све у неку велику кесу и баци.''
,,А не знам, мама, некако ми труло да те верске ствари бацамо у ђубре.''
,,Па остави поред контејнера, нека Цигани однесу, воле они те ствари. Их, да ја тако чувам све ствари које ми не требају, па не бих имала метар слободног простора у стану.''

И тако је Душан све скупио у један велики стари цегер. Једино су се сложили да не бацају велику икону у ходнику. То је ипак било уметничко дело, и ако Јелена хоће да се замлаћује са продајом или ако одлучи да је задржи... па, то је некако на њој. Душанова мајка је врло темељно очистила кућу. Нису нашли нешто новца - махом згужване новчанице које су остајале после сваке набавке. 

Душан је сишао низ пут до контејнера. Носио је две кесе - ,,верско ђубре'' и ,,свакодневно ђубре.'' Верско ђубре је оставио уредно поред контејнера. Кренуо је назад, и на брзака се осврнуо ка кеси; осетио је неку тугу, какву људи често осећају када бацају нешто ново, неупотребљено или што су дуго поседовали. Наставио је назад ка кући, и како је прошао кроз капију, осетио је како га подилази нека блага језа која је прошла брзо колико је и дошла.

I

II

III
VI

Тетка Славина тајна

Остале приче

Садржај

Преводи

Монстранца (Артур Махен)

Оригиналне приче

Сапутник
Кључаоница 
Teтка Славина тајна

Тетка Славина тајна

I

II

III

IV

Остале приче

Сапутник

,,Mаши, Мајо, маши!''

Опет су стаjали испред аутобуса и махали.  То јој је невиђено ишло на живце. Родитељи су јој увек то радили; стали би поред аутобуса и не би се макли са места док аутобус не би кренуо. Она би их са времена на време погледала, махнула, и тако унедоглед док аутобус не напусти станицу. Тако је било и овог пута, погледала би да ли је спаковала кекс, махнула, проверила да ли је пуњач ту, махнула, погледала колико има батерије на телефону, махнула...

,,Извини, може само мало...?''

У пролазу је стајао младић; ставила је торбицу на празно место. Надала се да ће пут до Београда да проведе имајући оба седишта само за себе, али овог пута није имала среће са превозничким руским рулетом. Па добро, онај пут је била сама са другарицом у купеу када је ишла у Будимпешту, нека сада мало истрпи и овог до Београда.

Додуше и није лоше прошла. На брзака га је одмерила док је узела торбицу и рекла: ,,Извини!'' Да је великодушна, рекла би да је сладак; да је искрена, рекла би да је неупечатљив, а да је злонамерна, рекла би да је неупечатљив, али онако брзо, да нагласи колико је момка патолошки тешко запамтити. Имао је око 30 година, носио је тамно плаву кошуљу и био је отприлке њене висине. Коса му је била кратка, црна, брада три дана необријана, и носио је црне наочаре са дебелим рамом - као што уосталом и сви сада носе.

Узела је торбицу себи у крило. Поново је кренула да ровари по њој; изгледа да је изгубила картицу своје банке. Док је гледала по преградама новчаника, момак до ње се удобно сместио и прекстио руке. На брзака се окренула ка њему, насмешила. Узвратио је осмех и наставио да гледа испред себе.

Поново је махнула напоље, и коначно, чула је како се мотор пали. Махнула је поново родитељима, који су јој одушевљено узвратили поздрав. Као по команди, на  звук мотора, чула је око себе шушкање најлона и фолије; људи су кренули да отварају сендвиче. Не Мајо, не буди прасица, ти ћеш да отвориш свој(е) када стигнете у Ужице, не раније.

Ма може мало кекса, шта сад. Отворила је Јафу и понудила дечка до себе. Он се само насмешио, одмахнуо главом и наставио да гледа у правцу возача.

До Ужица им је требало пола сата, рачунала је. Силазак низ планину је леп, па ће онда да поједе сендвич, до Чачка ће да слуша музику, од Чачка ће да чита, а ако јој припадне мука, опет ће да слуша музику. Волела је тако у глави да дели путовање и да планира шта ће да ради од тачке А до тачке Б. Ставила је слушалице у уши, укључила shuffle, прескочила пар првих насумично одабраних песама па се изгубила у ливадама и шумарцима Златибора.

У једном тренутку је осетила нешто - као да је неко посматра. Тај осећај се није одједном појавио, али када га је постала свесна, схватила је да је он некако полако растао, део по део, и да га је приметила тек када више није могла да га приписује радошћу због повратка кући или због поновног виђања друштва, или пак неизвесности због многобројних обавеза које јој је двонедељени одмор гомилао иза леђа.

Благо се промешкољила. Ово је било необично - обично се тај осећај посматрања буди када си сам. Откуд сад? Наравно да је неко гледа - у најмању руку путник иза ње. Момак поред. Возач баци поглед на ретровизор. Људи у кафанама поред пута. Покоји пешак и покоји бициклиста. Наравно да је неко посматра. Да је у великој, пространој кући на планини, сама, ноћу, па и да схвати тај страх, али сад...?

Протегла се у седишту (покрет који би, засигурно, имао више смисла да је у аутобусу седела барем сат времена), и то искористила да баци поглед око себе. Наравно, свако се својски трудио да не гледа ни у кога другог, уз изузетак људи који су путовали заједно. Политикини Забавници, смартфонови, МP3 плејери, није мањкало људској домишљатости на пољу скретања пажње са ближњег свог. Момак до ње се окренуо ка њој, насмешио и наставио да гледа пут пред собом.

Маја је затим почела да у одајама свог ума тражи узрок своје тренутне узнемирености. То се, наравно, сводило на просто питање: ,,шта си јела пред пут'' уз пропратни коментар ,,и зашто то ниси смела да једеш.'' Кренула је листа. Боровнице? Ма кркала си их сваки дан претходне две недеље, где баш сада да нађу да су ипак биле прскане. Прженице? Можда. Кока-кола? Ма где, кокишка ти смирује стомак, не изазива анксиозност. На крају, одлучила је да је у питању сигурно бруфен који је попила због главобоље.

Узнемиреност је расла, и док су се приближавали Ужицу, у глави јој се појавио онај мали зли глас који вам вечито лупа контру. Па колико си бруфена до сада попила, па ништа? Можда се лоше искомбиновао са пићем. После три сата? 'Оће то мало. То непријатно осећање није посустајало, и наједном јој је синуло, јасно као дан, да је једини извор тог погледа њен сапутник. Не зна како је дошла до тог закључка, али постало јој је јасно слично човеку кога пробуди сунчана светлост - копрца се у сну док га немилосрдно сунце пече по лицу, а онда се просто пробуди. Исто тако, Маја је схватила да је момак до ње посматра. Како и зашто је то схватила није знала, али није ни било битно. Надражај је био ту. 

Надајући се да ће то деловати некако спонтано (ипак су у аутобусу, људи се врпоље), окренула се ка њему. Он је и даље гледао напред. Благо се окренуо ка њој, па опет испред себе. Момак није листао никакав часопис, није чукао у телефон, ништа није грицкао. Целокупну пажњу му је заокупирао пут пред њим; нешто што се, додуше, није могло рећи за возача аутобуса, који је причао са сувозачем - онда када није био на мобилном. Добро, вози човек на аутопилоту, и ја бих вероватно тако да исти пут гледам пет пута недељно.

Опет се ускопрцала, и таман је хтела да на телефону нађе неку јачу мелодију да јој скрене мисли, стигли су у Ужице. Брже него што је намеравала, она устаде; дечко поред само помери ноге у страну да може да изађе. Кренула је напред, сачекала да возач отвори врата и практично истрчала напоље. Возач је за њом довикнуо да ће се ту задржати у врх главе 5 минута; такође је чула неку дужебрижну путницу која је нешто за себе прокоментарисала колико је страшно колико пушачи не могу да се суздрже.

Наравно, са собом је повела још пар људи који су само чекали да их неко повуче; ти стварно нису могли да се суздрже и одмах су припалили цигарету. Погледала је на  телефон, имала је поруку од родитеља (,,Pisi gde ste!''), брзо на њу одговорила (,,Uziceee:*'') a онда стала иза једног од стубаца станице да посматра човека који је седео до ње. 

Он је и даље седео тамо, гледајући напред. Маја се питала да ли тај човек уопште трепће, или дише, али чик пробај да то приметиш а да му се не унесеш у фацу. Одједном је схватила да момак може сваког трена да се окрене; брзо је узела телефон у руку и кренула да на месту измишља једносмерни телефонски разговор (,,Еее, у Ужицу сам... да... да... око четири...'') да макар не буде толико очито да буљи.

Мере предострожности су биле излишне. Момак је и даље гледао испред себе.

Возач је повикао да аутобус креће; пушачи су невољно бацили допола догореле цигарете, возач мрмљао себи у браду како се овако не може, да ће бити пауза у Чачку итд. Маја је ушла, и скоро наглас опсовала што ни она није попушила коју. Кренула је ка свом месту, одмах до сабласног сапутника. Он је опет само померио ноге, насмешио јој се. Села је и поново пустила музику.

Скоро истог трена, онај ужасни осећај се вратио, још јачи. Сада јој се низ врат и леђа сливао хладан зној. Клима у аутобусу је уредно радила, тако да јој је сада већ било поприлично хладно. Погледала је око себе, покушавајући да нађе неку утеху у људима око себе, у мајци са клинцем испред, у пару укосо од себе.

Схватила је да је свака особа која се налази у аутобусу на неки начин појачавала њен осећај да је посматрана. Ово није било нешто што се осећа у усамљености, ово је постајало горе што је више људи око вас. Сваки појединац ту је био само још једно лице које би је сматрало за лудачу ако покуша са њима подели свој страх.

Е јеси кретен, Мајо. Што није окренула Доротеју? Пазећи да момак до ње не види шта пише, откуцала је брзо шта има (Poludecu,ovaj lik pored mene je neki cudak,sve vreme me posmatra), али је врло брзо добила поприлично разочаравајућ одговор: Message not sent. Kренула је да кликће на Retry, порука просто није хтела да се пошаље. 

Момак поред ње је и даље уредно гледао преда се, ћутећи. Тако је он деловао свима осталима, али Маја је знала, просто је знала, да његово присуство ту њу просто бари, да је скида, слој по слој, као љуспице на луку. То није био мушки поглед, начин на који би момак гледао лепушкасу цурицу, лагано обучену због врућине - не, осећала је она, тај поглед је био зао, исконски зао, и он је њу излагао том погледу управо што је знао да то њу унеспокојава, да јој изазива нелагоду, и да се та нелагода полако, али сасвим сигурна, претвара у ужас.

Он је знао да она зна да га гледа. Знала је да она не мора да зна за његов прожимајући поглед, али тако не би могао да је смрзава свој демонским очима.

To je то! Ако не обраћа пажњу на њега, он нема никакве власти над њом! Као особа која се пење уз канап, она не сме да гледа надоле да не би осетила вртоглавицу. Уколико се потруди да не мисли на свог сапутника, он неће моћи над њом да врши свој мрачни утицај.

Управо су ушли у Севојно. Тада је Маја постала свесна још једног елемента своје неприлике који ју је практично онеспособио у њеној замисли да на дечка не мисли. Није га била свесна до сада, али и као и код погледа, схватила је да је он одувек био ту, али је тек сада одлучио да јој се открије у свој својој страви.

Дечко поред ње се кезио.

Наравно, то није био пријатан осмех. То није био љубазан смешак дечка који је седео поред ње када је устајала из свог седишта и враћала се у њега. То је био зли, пакосни, до понора пакла малициозни кез Дечка Који Је Седео Поред Ње, оне ствари коју је само она могла да види, не, оне ствари коју је само она могла да осети. Поглед њеног сапутника је можда и могла да тумачи као хладан, аналитички, прожимајући, ванземаљски; али осмех није остављао много места за таква тумачења. Био је сатански, лични, исупњен циничном мржњом.

Ухватила се за последњу сламку коју је њен усплахирени ум понудио - лек! Паничиш од лека! Можда му је прошао рок трајања, и ко икада чита упутства на лековима, не мешаш са алкохолом, мешаш са другим лековима ако ти кажу, и то је то. Лудиш од кварног лека!

Не, опет се успротивио онај њен други гласић, онај који се вечито противи рацију приликом сусрета са нечим суштински ирационалним. Како је твој ум уопште способан да смисли нешто овако ужасно? Ово није убица из америчке серије, није зликовац из Дизнијевог цртаћа. 

Скоро је могла да види тај осмех, те оштре зубе поређане у редове и редове, зубе којима је укусније да страше него да гризу, глођу, сецкају и мељу. Очи су већ биле понори бескрајне тмине, а она сама, сама, без икога, без пријатеља на целом свету.

,,Чачак!''

Скоро је искочила из коже на возачев повик. Осетила је да се њен страх гаси, као да је са ње скинута нека мрачна враџбина.

,,Остаћемо овде 15 минута, ко хоће нека оде по кафу, до тоалета...''

Овог пута је успела да се искулира, сачекала је да њен сапутник устане први. Како он то није учинио, и збиља, и даље је гледао испред себе као да је потпуно изгубљен у неким својим мислима, она је успела, само ивицом ока ухватила његов људски осмех, и истрчала напоље. Мрачан стисак који ју је све више гушио од Ужица је поново почео да попушта.

Доротеја, мора брзо да окрене Доротеју!

,,Е ћао! Када стижеш?''

,,Стали смо у Чачку на паузу. Слушај, је ли може ипак Марко да ме покупи?''

,,Наравно да може Марко да те покупи''.

Ово је речено спорије, очито са намером да се Марку да до знања да ће да је покупи.

,,Је ли немаш за такси?''

,,Ма није то, него не би веровала поред каквог чудака седим!''

,,Што, шта ради?''

,,Ма некако... Није причљив, али све време некако буљи у мене док га не гледам!''

,,Аха. А како знаш да буљи у тебе док не гледаш?''

,,Ајде не зезај ме, знаш онај осећај када те неко посматра!''

Маја је погледала опет око себе да види да ли је сапутник ту негде око ње, да није можда отишао у клозет или по кафу. Али не, он је уредно седео свом седишту у аутобусу. Одлучила је да не спомене детаљ везан за осмех. Ко је икада рекао да осећа како му се неко осмехује?

,,Не знам ко је то рекао, али кажу да се параноик никада није сасвим у криву!''

,,Е сад си ми лепо рекла! Не параноишем, не могу да објасним, али не желим да траћим више времена него што морам са тим ликом, хоћу само да ускочим у кола што је пре могуће.''

Опет је осетила тај поглед на свом потиљку. Најежила се од главе до пете, и требала јој је сва снага воље да се не окрене у месту, да га ухвати на делу. Ни сама није знала шта би потом урадила. Наставила је причу.

,,Подсећа ме на оне приче о духовима, знаш оно када неко поведе аутостопера, па та особа нестане усред пута, и после кажу да је баш на том месту била нека несрећа и као исто је тако нестајао исти аутостопер...''

,,Па одлично онда, видиш да духови сада могу лепо к'о господа да се возе, а не да се жицкају за превоз!''

Искрено се насмејала први пут у претходна два сата, и, макар за један трен, потпуно је заборавила на свог друга из седишта.

,,Дај, реци ми шта да радим.''

,,Па кулирај га, слушај музику.''

,,А не могу, опет, не могу да ти објасним, као да ми буши мозак погледом...''

,,Па премести се.''

Маја је ћутала пар секунди.

,,Ја сам дебил. Па да, могу просто да се преместим. Није ми пало напамет.''

,,Знам да си дебил и да ти не би пало напамет, јер си ти госпођица на ноте и ако Маји на карти пише седиште бр. 13, она ће да седи на седишту бр. 13 макар Дракула сео поред.''

,,Аутобус је скоро полупразан, рећи ћу му типа да ми је мука да се седим поред прозора-''

,,Ало, жено, нема шта ти њему да се правдаш, свако воли да седи сам на седишту, ако баш пита, реци му да хоћеш да се опружиш.''

,,Хвала ти.''

,,Ништа бре. Је ли треба Марко нешто да ти понесе, воду, чоколаду, колац?''

,,Јеби се.''

Прекинула је везу.

Kренула је као аутобусу. У животу није мање желела да буде на неком месту. Скоро да је вукла ноге по асфалту. Полако је ушла у аутобус... и срећа јој се коначно осмехнула. У другом реду није било две девојке које су ту седеле - дакле, изашле су на станици. Одмах се бацила на њихово седиште. Сва срећа па је понела торбицу, иначе би морала да се враћа по ствари на свом седишту.

Аутобус је кренуо, и Маја је посматрала како се врата затварају. Ћурко! Па што ниси остала? Који те ђаво терао да се вратиш у аутобус? Била је на ивици да у глави оптужи Доротеју што јој није предложила да остане у Чачку, па куд пукло да пукло, нека лови следећи аутобус. Да каже возачу да је пусти? Не, не, да сада она буде једна од тих лудача забораве где треба да изађу-

Почело је поново. Поново је осетила како је то нешто посматра; овог пута јој је тај ђаволски поглед буљио у теме, не у слепоочницу. Поново је кренула себе да прекорева - е баш си морала у прво празно седиште. Што ниси села у неко иза њега? Тако би могла макар да контролишеш ситуацију, могла би да будеш сигурна да те не гледа...

Схватила је да у себи форсира интерни монолог са намером да не мисли о погледу. Овај је јачао, из минута у минут, брже него раније. Поново је осетила појаву оног адског осмеха, осмеха који није са овога света, кошмарног осмеха. 

Е нећу да будем жртва, рече Маја у себи. 

Одлучила је да уради нешто што би можда некоме споља деловало као ситница, али је од ње изискивало изузетну храброст и снагу воље. Устала је са свог седишта и кренула у задњи део аутобуса. Сваким кораком којим се приближавала свом сапутнику је осећала како то присуство расте још јаче. Јачало га је време, јачала га је близина. Маја је дошла до дечка и прошла поред њега, без да га констатује. Она ствар која је живела у њему, или која се маскирала као он, је ту, на педаљ од ње, била ломача која је дотицала сами врх мрачних небеса. Да није гледала напред, мислила је, само присуство тога би слило месо са мојих костију... остале би само те очи и тај ужасни, ужасни осмех.

Прошла је поред њега. И даље је била жива. Сваки корак даље је био нови дашак свежег ваздуха. Како је и претпостављала, ни последње место није била потпуна заштита од њеног сапутника. Нашла је још један пар слободних седишта. Ту је села и потпуно се уверила: иако јој је био окренут леђима, осећала је тај поглед. Његова сила је наставила да расте, као да се труди да јој се врло полако приближи. А дечко је само мирно седео, гледао испред, ћутао.

Током проласка кроз Липовачку шуму, жена која је седела у Мајиној непосредној близини је гласно цокнула.

,,Ајој, види гужве!''

Маја је унезверено погледала напред. У шуми се налазила огромна колона кола. Aутобус се успорио, клизио је напред нешто брже од пешака. А оно присуство је и даље расло, расло, и врло брзо, брзо, постаће јако као да стоји поред њега, и јаче, и горе, и она неће имати снаге да му се одупре...

Сунце! Не сме да буде у аутобусу када зађе Сунце! А Сунце је већ било при хоризонту, и његови зраци су постали јаркожути, последње светло које ће видети ако допусти да је мрак ухвати ту, ту усред шуме, усред аутобуса, окружена људима, што усред возила, што у аутомобилима око ње.

,,Мајсторе, може брже то!?'' 

Крикнула је то поптуно лудачки. Сви су се окренули ка њој; возач је само добацио изнервирано: ,,Па колико видиш!'' Почела је да се комеша, као самоосвешћено грло стоке које је коначно укапирало да тај тунел не води на пашу, води на пут без повратка...

Не мисли на њега, крикнула је у себи! Ако не мислиш на њега, не може ти ништа! Ништа! Брзо, мисли на нешто друго, певуши, певуши!

Safe and sound
We're safe and sound
Safe and sound
We're safe and sound
Hold your ground

We're safe and sound

...

Safe and sound

...


...

Maja je излетела из аутобуса прва. Први пут јој се десило да се joj je то без икаквог проблема пошло од руке. Нико је није спречио, сви су били више него вољни да је пусте да прва изађе. Возач је практично отрчао до пртљажника да јој да њену торбу. Чим је изашла, добила је гомилу порука на телефону - ,,Sine, gde ste?'', ,,Ne mogu da te dobijem, Marko te ceka na stanici'', ,,Javi mi cim dodjes.''

Maрко јој је пришао са леђа: ,,Ееее, коначно си ту!'' Видео је на шта је личила, брзо јој је узео торбу из руке и повео је ка колима. Очекивао је да ће изаћи раздрагана, са неком кул причом о чудаку из превоза. Она је само бледо гледала испред себе, и ходала је брзим, ситним кораком, са рукама прекрштеним на грудима. 

,,Јеси ок?'' питао је када су ушли у кола. Она је само уморно заустила: ,,Ма да... уморна.'' Наставила је да зури испред себе, и на све Маркове покушаје да започне разговор је одговарала одсечно...

...

...

Били су код њеног стана за око пола сата. Марко је само брзо изнео њену торбу, оставио је испред улаза и отрчао у кола. Не сећа се ни да ли му је махнула. Тек код улаза у стан јој је прошло кроз главу да је макар могао да јој помогне са торбом до улаза, али и та помисао јој је прошла кроз главу брзо колико је и дошла. Практично се није ни сетила да се љути на њега.

Ушла је у стан, оставила торбу поред врата. Погледала је рибице, све су биле живе. Захвалиће чика Мирку сутра. Погледала је у мрачну спаваћу собу пред собом, притисла прекидач...

Светло је пукло. Толико отупела од пута, није ни поскочила. Само се довукла до кревета и легла.

Гледала је у своју торбу пре него што је заспала. Гледала је у њу, и пре него што је успела да се поново присети погледа и осмеха заспала је, без снова, без кошмара.

...

...

Устала је у шест. Механички је обукла хаљину за коју је сматрала да је најмање изгужвана, нашминкала се колико да не изгледа бледо, опрала зубе колико да јој не смрди из уста.

Стигла је на посао пре свих. Ушла је у кафе кухињу и поставила кафу. Упалила је свој рачунар и кренула да гледа маилове. Пустила је музику преко звучника.

,,Еее, стигла си!'' рече Mира када ју је угледала.
,,Да, јуче увече...''
,,Како је било?''
,,Све је било супер. Ајде причамо касније, морам да одговорим на ове поруке.''
,,Важи, важи!''

Мира је села за своје радно место, леђима окренута ка Маји. Кренула је да листа неке документе.

И док је музика ишла, Маја је само пиљила напред, ниједном се не окренувши ка Мири.

А Мири је постајало све непријатније, и кренуо је полако да је тог врелог јулског јутра облива хладни зној, и почела је да се врпољи, врпољи, врпољи...

Остале приче