И онда се зби, током освећења на миси, баш када је свештеник подигао Хостију, да је на њу пао зрак црвенији од било које руже, и она се тварно изменила у обличје и лик Младенца испружених руку, као да је прикован на Дрво - Старa витешка романса
За сада је све лепо напредовало. Ноћ је била густа и црна и облачна, и немачка војска је дошла три четвртине или више до свог циља без да их је ико приметио. Није било никаквог отпора са стране енглеског борбеног реда; и стварно, Енглезе је са њихове стране преокупирала јака ватра минобацача. Ово и јесте био немачки план; и није могао боље да се одвија. Нико није ни помислио да с лева има икакве опасности; и тако су се Пруси, пузећи на својим стомацима преко изрованог поља, приближавали све више и више шуми. Пошто стигну тамо моћи ће да се одморе удобно и безбедно током остатка ноћи; по зори ће изрешетати преостале Енглезе - после тога би уследио још један од оних покрета које људи који стварно разумеју војничка питања називају ,,прегруписање у нашим редовима.''
Канонада је пригушивала звук који су људи правили док су ишли потрбушке преко ливаде, било да је паљба припадала Енглезима или Немцима. Са енглеске централне и десне стране све је било итекако ужурбано; велики топови су одјекивали и грмели и режали, митраљези су правили паклену буку; бљесци и сјајне чауре су све осветљавали као Кристална палата док је још постојала, тако су све то коментарисали војници. Све ово је било увелико испланирано са противничке стране. Немачка сила је била предивно организована. Људи који су пузели све ближе и ближе шуми су носили поприличан број машинки у деловима на својим плећима; други су носили мале вреће препуне песка; неки су носили велике вреће које су биле празне. Када досегну шуму песак из мањих врећа ће се пресути у веће вреће; саставили би машинке, поставили би их на редут од врећа пуних песка, и онда, како је мајор Von und Zu самозаодовољно опазио, ,,енглеске свиње ће брзо одлетети у паклени огањ."
Мајор је био толико задовољан тиме како се ствари одвијају да је дозволио себи тих и грлени смех; за десет минута успех је загарантован. Он је благо окренуо главу да прошапта упозорење у вези врећа пуних песка своме нареднику-мајору, Карлу Хајнцу, који је пузао одмах иза њега. У том тренутку, Карл Хајнц је поскочио у ваздух уз урлик који је одјекнуо кроз ноћ и надјачао сву грумљавину артиљерије. Он је узвикнуо ужасним гласом: "Слава Господња!'' Потом се бацио напред, претурио, мртав. Они су рекли да је његово лице, када је устао и крикнуо, било као да га је провукао кроз пламен.
Ти ,,они" су били један или двојица од оних који су се вратили до немачких редова. Већина Пруса је остала у изрованом пољу. Крик Карла Хајнца је следио крв у жилама енглеских војника, али је такође и упропоастио мајорове планове. Њега и његове људе, ухваћене неспремне, споре и са тешким баластом који су носили, су изрешетали у парампарчад. Једва се и туце вратило. Остатак њихове чете су сахранили Енглези. По обичају, страдалнике су претресли пре него што су их сахранили, и код њих су нашли неке упечатљиве бојне справе, али ништа толико упечатљиво као дневник Карла Хајнца.
Писао је у њега већ неко време. Започео је са уносима о хлебу и кобасицама и уобичајеним догађајма у рововима; ту и тамо је Карл писао о старом деди, и великој керамичкој лули, о четинарима и печеној гуски. Онда писац почиње да се жали на здравље. Тако:
17. април. Неколико дана ми смета шум у глави. Надам се да нећу оглувети, као мој покојни стриц Кристофер.
20. април. Шум у глави се погоршава. Звук одзвања. Омета ме. Двапут нисам чуо мајора и добио сам укор.
22. април. Толико ми је лоше у глави да сам отишао да видим лекара. Oн спомиње некакав тинитус, дао ми је некакву справу за инхалацију која би, по њему, требала да допре до средњег ува.
25. април. Справа је бескорисна. Шум је сада као одјек великог црквеног звона. Подсећа ме на звоно цркве Св. Ламберта тог ужасног дана прошлог августа.
26. април. Могу да се закунем да чујем управо звоно Св. Ламберта све време. Звонило је док је литија излазила из цркве.
Његов рукопис, испрва уредан, од ове тачке постаје неједнак преко целе стране. Уноси показују да је постао убеђњен да чује звон цркве Св. Ламберта, иако (као што је он знао боље од већине) да нема ни звона ни цркве Св. Ламберта од лета 1914. Заправо, више нема ни села - цело место је сада огромна депонија.
Несрећног Карла Хајнца су мориле и друге бриге:
2. мај. Бојим се да обољевам. Данас ме је Јозеф Клајст, који седи до мене у шанцу, питао зашто стално цимам главу надесно. Рекао сам му да умукне; али значи да су приметили. Стално ми се чини да видим нешто бело одмах изван мог видног поља здесна.
3. мај. Белина је сада више него јасна. Испред мене. Цео дан данас је полако пролазила испред мене. Питао сам Јозефа Клајста да ли је изван шанца видео новински папир како лети. Он ме је погледао озбиљно - он је обичан глупак - и рекао: ,,Нема никаквих новина.''
4. мај. Делује као бела одора. Данас сам у шанцу осетио јак мирис тамјана. Нико други га није осетио. Засигурно је у питању бела одора, и мислим да могу да видим стопала, полако пролази испред мене баш сада док пишем.
Нема разлога да овде износимо остале делове из дневника Карла Хајнца. Ако би га сажели, делује да је он полако почео да пати од чулних халуцинација. Прво су дошле звучне халуцинације, звук звона, које је доктор назвао тинитусом. Потом је уследила бела флека која је израсла у одору, па на крају и мирис тамјана. На крају је живео у два света. Видео је свој шанац, и све изнад њега, и енглеске редове; он је разговарао са својим саборцима и поштовао наређења, иако отежано; али је такође слушао дубоки одјек звона Св. Ламберта, и видео како му се прииближава бела литија мале деце коју предводи дечак који је махао кадионицом. Постоји један упечатљиви запис: ,,Али, у августу та деца нису носила љиљане. Сада држе љиљане у шакама. Зашто носе љиљане?''
Занимљиво је обратити пажњу на прелазак преко границе. После 2. маја се не помињу у дневнику телесне бољке, уз два упечатљива иззетка. До и укључујући тог дана наредник зна да пати од халуцинација; после тога он прихвата халуцинације као стварност. Човек који не може да види што и он нити да чује што и он се проглашава глупаком. Тако он пише: ,,Питам ко пева Ave Maria Stella. Taj тупан Фридрих Шумахер диже свој шлем и дрско одговара да нико не пева јер је за сада певање строго забрањено."
Пар дана пре те ужасне ноћи, пред тим болесним очима се појављује и последња фигура.
Стари свештеник се сада појављује у златној одори док два дечака држе руб спољне мантије са обе стране. Изгледа као и када је умро, сем што када је ушао у цркву Светог Ламберта није било сјаја око његове главе. Али, ово је само привид и противно разуму, јер нико нема сјај око своје главе. Морам да узмем неки лек.
Уочите да Карл Хајнц потпуно прихвата појаву свештеника мученика цркве Светог Ламберта као стварну, иако верује да нимб мора да буде привид; на тај начин се поново враћа на физички узрок свог стања.
Свештеник држи увис обе руке, како пише у дневнику, ,,као да држи нешто у њима. Али предмет заклања некакав облак или нека измаглица, шта год да је. Моја стара тетка Кети је доста патила због очију у старости."
...
И они који тако желе могу лако да погоде шта је Карл Хајнц видео када се измаглица повукла пред монстранцом у свештениковим рукама. Онда је крикнуо и издахнуо.
