Кључаоница

Стигла је до старе куће у Господара Вучића. Са собом је понела оно мало ствари које су јој биле нужне за посао и друштвени живот; сваки дан ће ићи мало до стана да донесе још ствари док се потпуно не санира штета од поплаве. На капији је постојао интерфон; једно дугме је било означено са Петровић; остала четири места су била празна.

Позвонила је на интерфон; нико се није јавио, али је после пар секунди чула зујање капије. Прошла је кроз лепо уређену баштицу и дошла до улазног хола. У ходнику је чекала старија жена седе, подигнуте косе, огрнута кућном хаљином. Носила је патофне.

,,Госпођа Петровић?''

,,Да, да, ја сам... Ви мора да сте Милица.''

,,Јесте, ја сам.''

Руковала се са њом.

,,Где су Вам остале ствари?''

,,Остале су у старом стану.  Одлучила сам и да га окречим када је већ тамо испао пичвајз, па ћу једно по једно да доносим овде.''

,,А лепо, лепо... Сами сте?''

Дакле, госпођа Петровић је тај тип. Само је питање времена када ће да је пита је ли планира децу, а онда да је пропитује зашто не. Штета. Деловала је као фина, стара Београђанка.

,,Да.''

,,Па добро. Видећете, ово је леп тих крај. Моја породица је добила назад ову кућу реституцијом, а знате каква су времена, не бих изнајмљивала тек тако, али мора да се човек сналази како зна и уме-''

,,Јесте. Ја сам горе на другом спрату?''

,,Да. Оба стана на првом спрату су заузета, могу ту да Вас преместим када се један од њих испразни...''

,,Дакле, сама сам горе?''

Госпођа Петровић ју је погледала неким чудним погледом, као неко ко се за тренутак заборавио. Тек тада је Милица приметила да јој је једно око другачије боје од другог; десно око јој је било светло плаво, друго тамно смеђе. Петровићка је полако, асиметрично трепнула.

,,Да. Сами сте горе.''

,,Извините, тек сам сада приметила да имате различиту боју очију...''

Асиметрични трептај. Осмехнула се Милици.

,,Да... Доста њих ни не примети, или неће да питају. Десно око ми је стаклено. Намерно сам изабрала ово плаво, мени су некако плаве очи лепше од смеђих. Смеђе су ми некако обичне, а плаве су онако баш лепе, господске, знате шта мислим?''

,,Наравно'' рече Милица гледајући госпођу Петровић својим светло плавим очима.

,,Елем... Да Вас не задржавам. Ево вам кључ од стана. Нисам напорна станодавка, немојте само да правите гласне журке и све ће бити у реду. Уколико Вам нешто треба, ту сам, само гласније покуцајте ако гледам серију од 8, а најбоље је да ми не куцате између 8 и 9 сем ако није нешто хитно.''

Захвалила се станодавки и узела кључ; заузврат јој је дала депозит у висини од две месечне кирије (600 евра). Упутила се ка свом новом, привременом гнезду. Салонац је био поприлично велик, изузетно високих таваница. Милица је слутила да Петровићка нeма представу за колико заиста може да изда такав стан; али ето ње сада ту. 

Увече се спремила за излазак - у 8 мора да се нађе са другарицама у некој новој винарији. Обукла је вечерњу хаљину, нашминкала се, ставила парфем, узела тешницу, позвала такси, закључала стан-

,,Не, ти сада слушај!''

Глас је допирао из стана преко пута њеног. Припадао је мушкарцу, сигурно не младиђу али не нужно старцу. Уследила је станка; човек се евидентно свађао са неким преко мобилног.

,,Боли ме уво, мораш да донесеш робу!''

Милица је кренула ка степеништу, али ју је следећа реченица заинтригирала.

,,Шта полиција? Откад тебе заболе за полицију!?''

Био је петак увече; такси треба да буде тек за који минут. Остала је при врху степеништа.

,,Човече, све је испланирано. Не можеш тек тако да испалиш!''

...

,,Е, а о тој твојој курви има свашта да кажем! ... Ама слушај ме-''

...

,,Да.''

...

,,Да.''

...

,,А не, не, не, брато мој, твој је посао био да провериш.''

...

,,Једи говна!''

...

,,Слушај- слушај ме! Оставићу новац на столу. Пази да стан буде празан када будем долазио. Онда ћу ти пустити поруку да га покупиш.''

Уследила је дужа пауза.

,,Какве везе има које су новчанице?! Битно је да има десет хиљада!''

Милица је хтела још да слуша, али није хтела да изгуби такси. На првом спрату је једва могла да чује гласове свог бучног комшије, а у приземљу већ није било шансе да се ишта чује од гласне серије и још гласнијих реклама које њу брујале из стана госпође Петровић. Такси је на срећу и даље био ту. Са другарицама је Милица поделила најнужније информације око селидбе - шта је и колико поплављено, колико ће да се кречи, ко је молер, колико наплаћује, је ли је на препоруку. Коначно је успела да начне тему која ју је највише окупирала: мистериозни комшија. Нису имале много материјала за теоретисање: већа количина новца, сукоб са сарадником, курва, тајанствени план. Пословни неспоразум? Можда. Криминал? Врло вероватно. Нерешени породични односи? Могуће. Колико год да су причале те вечери, мало по мало би се вратиле на Милициног комшију.

Кући је дошла око 1 увече; није много попила, али је осетила како јој се лице зајапурило од Тамјанике. На приземљу је владала тишина, као и на првом спрату. То није био случај са другим.

Господе, је ли могуће да овај и даље прича?

,,Оставио сам новац у жбуњу.''

...

,,Неће пасти, гледао сам прогнозу, шта мислиш, да сам дебил?''

Како се приближавла свом стану, Милица је у том тренутку приметила једну необичност на улазним вратима другог стана. На свом стану, Милица је имала стандардну патент браву; други стан је, пак, имао старинску браву, и то поприлично велику. Стан је био осветљен изузетно јаком светлошћу; да је у ходнику светло било угашено, Милица је била убеђена да би сама та кључаоница бацала сноп светла у тмини. Кренула је ка свом стану.

,,Јеси јој рекао шта ће јој бити са малом ако не пристане?''

Милица се овде већ укопала. Господе, па ово није неки прости криминал, ово је већ нешто сасвим монструозно. Окренула се ка кључаоници... Не... Не сме... Нема тринаест година...

... и тако је полако, врло полако, кренула преко итисона ка кључаоници. Око јој је засузило колико је светлело одатле; чудак је вероватно попалио неколико оних штедљивих сијалица које бацају мртвачку белу светлост. Милица их је мрзела; од њих је све личило на чекаоницу или (уколико би трептале) на мртвачницу или лудницу.

Око јој се привикло на јаку светлост; за разлику од њеног стана, овде се директно улазило у спаваћу собу. Видела је кревет, а иза кревета један ћошак. Кримос је стајао у том ћошку, скоро као неваљало дете. На себи је носио сиво одело и имао је кратку смеђу косу. Милица је само толико могла да види.

,,Ишао сам јој до школе. Од понедељка јој креће подневна настава. Тада би било најбоље-''

...

,,Не, слушај, слушај. Тада је најбоље. После преподневне наставе мора кући на ручак, а поподне мама може да јој помисли да се задржала са другарицама, разумеш?''

...

,,Брата, јеси ли пратио?''

Уследила је дужа тишина, после које је комшија безмало кренуо да урла; Милица је скоро скочила уназад од врата.

,,Пуши курац, говно једно! Не не, гледај ти Ђоковића, сутра ћу ја да одем. Не, не, ти си тотално неспособан, ти ћеш сада да припремиш све за обред, а ја ћу сутра и прекосутра да видим како се клинац креће.''

Мајко моја. Ово нису тек неки трговци белим робљем, ово је нека сатанистичка секта!

Глас је утихнуо. Човек је ћутао сигурно два минута. Јесу ли прекинули везу или комшија слуша свог саученика? Направила је корак уназад, па још један. Шта да ради? Да окрене полицију? Да обавести Петровићку? 

Не, рекли су да ће сутра још да прате тог малог, и прекосутра. Сутра ће да обавести полицију. Можда може на послу да пита неког како најбоље да поступи? Просто се није осећала паметно, мозак је био препун утисака од ужасног прислушкивања и ошамућен вином. Ходајући уназад, брзо је ушла у свој стан, пазећи до што мање звечка кључевима. И даље се ништа није чуло из стана, али оно бело светло је и даље сијало као рефлектор.

Легла је. Једна од последњих помисли која јој је прошла кроз главу пре него што је легла је како се човек није померао, чак ни када је деловало да је завршио разговор-

Аларм ју је пробудио у 6 ујутру. За дивно чудо, није била мамурна, мада јесте била довољно пијана да легне у вечерњој хаљини и без да опере зубе. Тек док је прала зубе ужасна сећања од јуче увече су јој допрла до мозга... криминалац, секта, киднаповања. Морала је брзо да дела. Увек је мрзела комшије који знају за злостављања у комшилуку, а онда се крсте левом и десном када неко изгуби живот. ,,Био је фин човек, поздрављао се у ходнику, заклао породицу, садио цвеће.''

Одмах је покуцала на стан од станодавке у приземљу. Одговора није било. Срање. Ништа, попричаће са Петровићком увече када дође.

Мрзела је радне суботе. Највише их је мрзела зато што радна субота није остављала место да се човек обрадује том дану пред недељу, том дану одмора после кога не следи радни дан. Цео дан је била расејана. Питала се да ли да одмах контактира власти. Хидра неодлучности је била много јача него што је мислила - за свако ,,сада'' је било два ,,касније.''

Одлучили су да брзинску кафу после посла прогласе вечерњим изласком, тако да је кући већ била у 9. Опет је покуцала код Петровићке, али ње ни тада није било ту. Сигурно се смуцала по комшилуку и бескрајно кафенисала.

Милица је кренула горе. На првом спрату се управо одвијала оно што би Петровићка окарактерисала као ,,гласна журка,'' али са обзиром да ње није било у близини, нека се проведу деца. Она је ионако радила као скот и било јој је драго што макар неко не мора још да изгара на послу.

Лепе мисли су јој ишчилеле чим се попела у мрак другог спрата; мркли мрак кога је пресецао бели сноп светлости. Одмах је помислила како је манијак ту и да-

,,Мораћемо да одложимо обред за три дана. Дошло је до грешке у прорачуну.''

Испрва се укопала у месту; сад, сад је време, иди доле, покуцај некоме на првом спрату!

Наравно, кренула је ка кључаоници, као мољац према свећи.

,,На Новом ћемо. Или на Бежанијском.''

...

,,Пиши: тестера, чекић, маљ.''

Стигла је до кључаонице. Кренула је полако да спушта главу ка њој.

,,Креда, тамјан, кип.''

Милица није дисала. Погледала је кроз рупу - соба је и даље била болесно, снежно бела. Сусед је и даље стајао у истом ћошку, само сада директно окренут леђима вратима.

,,Канап, вата, нож.''

Хладан зној је облио Милицу. Човек је био тачно окренут леђима кључаоници. Обе руке су му биле уз тело. Ниједна није држала мобилни телефон. Он је гласно урлао у зид.

Опет је устукнула. Више се ни не трудећи да буде тиха, брзо је откључала свој стан, улетела унутра, закључала се и гурнула креденац на врата. 

Браво Милице, сви знају да је креденац најбоља одбрана од секташа и серијских убица. Мора да га спречи, окренуће полицију-

Хидра сумње јој се одмах материјализовала у глави. Имала је Петровићкино лице и Милицин глас - хајде, зови полицију, па се после натежи са бабом што си јој отерала станара, па када ти дигне станарину на 600 евра... Еее... И шта ћеш да кажеш полицији? ,,Упомоћ, упомоћ, човек у свом стану виче на зид?'' ,,Па наравно,'' креће хидра адвокат, ,,то је кривично дело викања на зид!'' Видела је себе, стару, луду старицу којој се привиђају чудаци, старицу која дави комшилук својом паранојом, старицу која потказује станаре главној баби, видела је себе као то биће које никада није хтела да постане. Са таквим и сличним мучним мислима се повукла у кревет, опет не позвавши никог.

Спавала је до девет ујутро. Овај пут јој није требало толико пуно да се присети ужасне приче из оближњег стана. Направила је себи нес. Није била способна ово сама да реши. Лако је планирати стресну ситацију када си изван ње, али када си у самом њеном средишту, више ниси уопште способна да сама одлучујеш. Послала је најбољој другарици и њеном мужу поруку да мора хитно да се види са њима. Спремила се и изашла.

,,Стигла је још једна испорука. Све су ужасно уплашене, али опет недовољно. Ни не знају шта их чека.''

И ту, усред бела дана, Милица је чула свог комшију како наставља своју грозоморну причу. Иако је био дан, светло је било упаљено у њеоговом стану - тако вештачку белину може само човек да створи. Милица је се трудила да не гледа у правцу стана, хтела је просто да протрчи... али Ева и Пандора у њој су надвладале Хипатију и Девору.

,,Из свих њих можемо да извучемо укупно само четврт литре.''

Поново је погледала - и тада је, уз извесну дозу ужаса, схватила да је соба потпуно иста - иста белина, исто намештени кревет. Све је било исто, сем, као и претходни пут, станара; овај пут је био скоро леђима окренут ћошку, и Милица је једва моглу да му назре силуету лица... као и огромну, црвену мрљу на предњем делу одела.

Закаснила је.

Њено оклевање је некога коштало живота.

Успела је да не крикне. Потрчала је низ степенице. Кренула је да удара у врата стана у приземљу. Старица је скоро одмах отворила.

,,Еј, еј, је ли ти знаш неки ред!?'

,,Рекли ста да поред мене нема никог!''

,,Ни нема.''

Милица се помало прибрала. Поново је погледала старицу да открије макар један знак да је ова не завитлава.

,,Слушајте, тамо горе у стану до мог је неки манијак у соби! Морамо да окренемо полицију!''

Петровићка ју је мирно саслушала, а онда отворила фијоку у сточићу који је стајао поред врата. Из њега је извукла повелики, старински кључ. 

,,Е, саш'да видиш да горе нема никог.''

Изненађујуће спретно за особу у тим годинама, Петровићка је кренула уз степенице.

,,Јесте ли ви нормални!? Преклаће вас!''

Старица је само одмахнула руком. 

Милица је кренула да излети из зграде, али се сетила комшијног крвавог одела. Једном је већ неко страдао јер је била неодлучна; други пут то неће дозволити. Одмах је кренула уз степенице, успут окрећући полицију.

Дођавола! Број полиције више није 92! Није могла да се сети који је нови - већ је кренула да манично шаље поруку другарици да позове полицију када је дошла до другог спрата. Госпођа Петровић је већ окретала кључ у брави и отварала врата. Милица је вриснула и полетела за њом-

Стан је био мрачан и поприлично прашњав. Госпођа Петровић је упалила светло - слабо, јарко жуто светло, потпуно неналик ономе које је виђала Милица, је осветлило спаваћу собу. 

Соба је била поптуно празна - једини комад намештаја у њој је био брачни кревет, исти онај кревет који је Милица видела кроз кључаоницу. У чошку, изван видног поља кључаонице, су се налазила врата која су била чврсто затворена катанцима. На постељини се налазио пар маказа, старих, рђавих, са скореном крвљу.

,,Али... али... како је могао да изађе!? Погледајте! Лудак је оставио маказе!''

,,Докле си стигла?''

,,... извините?''

,,Када си га слушала... докле си стигла, који дан?''

Милици је требао који моменат да схвати шта је Петровићка пита... а онда, да поверује да ли је пита баш то.

,,Како мислите-?''

,,Често чују људи њега. Неки га не чују. Неки се одселе после првог дана, неки после другог... Докле си стигла?''

,,Спомињали су нешто о вађењу неких течности...''

Милица се освестила.

,,Ви сте знали! Све време сте знали! Знали сте да се овде нешто дешава! И онда сте још и мени издали стан, знајући да се то дешава!''

,,Не дешава се увек! И не остану сви до краја!''

,,Краја! Каквог краја, луда жено! Шта се деси на крају!?''

,,На крају... на крају...''

Госпођа Петровић се снуждила. Асиметрично је трепнула.

Милица је пратила њен поглед до крвавих маказа. Погледала је у Петровићку. Па у маказе опет. Схватила је.

Почела је да вришти и вришти. Када је завршила са вриштањем, чула је како се на спрату ниже отварају врата и табањање корака уз степенице. Милица је поново успела да проговори.

,,Што ми нисте рекли...? Зашто ме нисте упозорили...?''

Госпођа Петровић је затворила очи. Из њеног преосталог, здравог, поштеђеног ока је потекла једна суза.

Остале приче